Glava dvadeset peta
U kojoj su opisane dve svadbe, najpre Melanijina, a posle Julina, i ispricana onako uzgred dva malera frau-Gabrielina.
Pre nego sto su to znali i sami popovi, znalo je selo da su se pomirili. Frau Gabriela je poletela odmah onoga casa kad ih je videla zajedno u kolima, i javila svima kod kojih je svratila da se pop Cira izmirio s pop-Spirom, pa zajedno putuju da kupe stvari za spremu. A Spira je, veli ona, poveo pop-Ciru, o svom trosku, da mu ovaj gustira stvari u bolti: sto kupi pop Cira za svoju Melaniju, to ce isto kupiti i pop Spira za svoju Julu, da ne bi Melanija, koja ima "nemecko vaspitanje", ni u cemu noblija izgledala od Jule. I ona i ona druga njena, Cveckenmajerka, znale su i kolika je bila suma, tri stotinarke, koju je pop Spira dao pop-Ciri samo da ovaj odustane od tuzbe i procesa. Sve su to znale i svakom kazale frau Gabriela i Cveckenmajerka, a ova poslednja doznala je, kao babica, jos i to da ce gospodja Persa ubuduce krstavati unucice pop-Spirine.
Medjutim, postovani citaoci, koji su i dosad poklanjali vere samome piscu i nikom vise, znace da je sve to jedna izmisljotina i da se stvar sasvim drukcije razvijala. Medju popovima je, istina, povracen neki jadni i zalosni status quo ante, ali ga popadije nisu primile, a nisu ga primile svaka iz vrlo pojmljivih razloga. Gospodja Persa je tako blizu bila zeljenom casu osvete, a osecala se u pravu, da je sada bila kao gromom porazena kad je cula kako se stvar iskrenula; a rana koju je ponela na dusi zjapila je jednako otvorena i nezalecena. I kako se onda i moglo zahtevati da pruzi ruku ili cak i da primi ruku pruzenu radi izmirenja, pa ma tu ruku i njegovo preosvestenstvo rukovodilo. U gnevu svom, sta je samo za gospodina vladiku rekla! Pop Cira je pobegao cak u trecu sobu od straha kad je cuo blasfematicne reci gnevne popadije svoje, koje je iz istoga uzroka i sam pisac navlas izostavio. Strasne reci! Sreca sto ih niko dalje nije cuo i sto su izuscene u drugoj polovini devetnaestog prosvecenog veka, kad nema ni inkvizicija ni anatema. A da su te reci bile izuscene protiv katolickog biskupa, za popovanja kakvog Inokentija ili Urbana, - gospodja Persa bi bila, izvesno iste sudbine koje i Devica Orleanska. - A gospodja Sida, opet, ona je presla iz jedne krajnosti u drugu krajnost. Do povratka popova s puta bila je meksa od pamuka i miroljubiva, a cim je cula kako se stvar svrsila, odahnula je dusom i osetila je sire oko vrata. Stidela se svoga dotadanjeg strahovanja i htela je da se naplati za sav onaj pretrpljeni strah od poslednjih nekoliko dana, pa i ona, eto, dakle nije htela da zna ni za kakvo izmirenje, iako je najlepse misljenje imala o gospodinu vladici, cija je zelja bila da se izmirenje popova rasprostre na obe njihove kuce. Iznenada ta sreca povratila joj je staru hrabrost i staru zajedljivost. I posle ovoga, gospodja Persa je mrzila a gospodja Sida zajedala, a obe su se zurile da sto bolje opreme svoje udavace.
Cim je sutradan svanulo, gospodja Persa se dogovori s popom da u iducu nedelju bude prsten, a posle Bozica svadba. Tako ce bar vratiti gospodji Sidi milo za drago sto je ona preduhitrila s prosevinom i prstenom. Tako je i bilo. I sada nastade zivo spremanje oprema i darova devojackih, u cemu im je i ne male usluge ucinila frau Gabriela.
Frau Gabriela je bila stvorena za takve prilike i usluge, a sto je najlepse bilo kod nje, to je sto se nije dala dugo moliti. Dolazila je cesto i nezvana. Ona je povazdan bila po tudjim kucama. Tek sretne tako neku na sokaku pa je zaustavi - "Za ime boga, um gotes vilen, gospoja", (ili snaso, ili vec kakva bude shodna titula), "ta sta ste to nacinili od tako krasnog deteta?!" (ili frajlice). "Ta imate l' vi oci?! Ta vi'te samo: lice i persona i stelung k'o u kakve princeze, - gledajte samo kakav je lajb u ove haljine! A, a, a! Izgleda, izgleda k'o nakarada kakva sa karnevala, a frajlica k'o jedna princeza!"... Pa onda stane namestati i tresti nasred sokaka tu rdjavim lajbom onakaradjenu princezu... "Pa ko ju je sio? Ko, zar ona! A sto ste njoj dali kad sav svet zna da ona ne ume da sije. Uf, uf! A, moram ja doci da to popravim, - pa da vidite kako ce onda izgledati kad ja to doteram!" - Badava se gospodja mama otima i veli joj: "Ta nemojte se truditi!" Gabriela samo vice: "A, ne, ne, najn, najn! To ce da bude, i to mora da bude! A od volje vam da mi date sto bude pravo, jer ja kad se kapriciram, ja i za bagatelu radim, al' tek ne mogu da trpim da u tom mestu gde ja zivim i masamodiram ide jedna tako lepa devojcica (pa je poljubi) u tako, ali tako nakaradnim i unpasent haljinama! I'te, molim vas! O Jesus-Marija! So senes kind und so, so... A a a! Samo jedan jed! Eto vi'te, vec place frajlica!" veli Gabriela pokazujuci na devojcicu koja se, posto joj je frau Gabriela otvorila oci, sva neutesna i nesrecna ogledala oko sebe. "Utesite se, frajlice, niste vi jedina koju je njena slatka mamica upropastila i unesrecila sve tako jednom fuser-masamodom! A, i'te molim vas... samo jedan jed !" veli i odlazi dalje. - A sutradan, tako oko frustuka, metne u ceger dvoje makaze, velike i male, naprstak i jos neke svoje alatke i ide na obecano mesto. I sto bi mogla za pola dana da svrsi, to njoj traje ceo dan, pa i dan i po. Gde radi tu i ruca i vecera, jer hteli domaci ili ne hteli, - moraju da je zadrze na rucak. A ona se bas mnogo i ne cifra. Ne ceka, sto kazu, da je dvaput pozovu; jer komsije njene ne pamte da se ikad pusio odzak na njenoj kuci, ni zimi, a kamoli leti. Zadrzana tako, ona bi ostala na rucku. A najradije je jela cvecken-knedle; leti njih, a zimi grundbirn-nudle. Kada toga ima, ona onda, kako sama veli, ne zna sta je dosta. Toliko navadi sebi u tanjir da ne vidi onoga vizavi od sebe; pa jede i hvali ih i veli kako samo u toj kuci jede cvecken-knedle i grundbirn-nudle, i onda ne zna sta je dosta. A umela je nekako da to tako udesi da na kraj krajeva bude neophodna u mnogoj takoj kuci. Ispocetka gundja, doduse, domacica i mrzi je, a posle, malo po malo, pa se svi u kuci prilicno naviknu na nju, pa im cudno kad je pozadugo nema. "Nema nam, boze, vec odavno frau-Gabriele; sta je to sas njom; kud se, boze, dela ta zena?!" zapitace neko od ukucana. Pa na to se navikao vec i njen pincika, - jedno malo, belo, nervozno i pakosno psetance sa plavom maslijom izmedju usiju, koje je, kad je blato, po ceo dan sedelo na prozoru i lajalo na mimoprolazece, - i koga je ona ili vodila za sobom kad je lepo, ili mu donosila kuci, posto su u mnogim kucama mrzili kad mu ona da iz tanjira da jede, a pincika opet bio je tako vaspitan i pametan da nikako nije hteo sa zemlje da jede (kao druga njegova paorska braca), nego samo iz beloga porculanskog tanjira. I to niko nije umeo da ceni kod tog stvora, samo frau Gabriela, jer su svi drzali velike rundove, zucove, gadze, i tako dalje. "A sto ne drzite pincike k'o ja sto drzim", govorila bi cesto ona, "pa ne bi placali strof kad kome otkine po pola doroca il'kabanice. Ja mome pinciki samo kazem kad dodjem: "Pincili, pincili!" a on, spicbub jedan mali, samo snufuje i kija i smajhluje sas repom". Vec nije bio taki njen macak, Her Kater nazvan. On se nikako nije mogao da prilagodi takvom zivotu jer je, kao i svi njegova roda, voleo miran i uredan domaci zivot. Zato je, cim je stao na snagu i postao, tako reci, sam svoj, ostavio i frau-Gabrielu i - sto je kod macka retka stvar, poznavajuci konzervativizam i privezanost macjeg roda ka mestu svoga rodjenja - frau-Gabrielinu kucu i odomacio se u drugoj jednoj kuci, gde su s njim svi zadovoljni i hvale ga kao jednog vrednog clana koji ne jede badava, nego koji zaradjuje svoj hleb. Postao je ljubimac babin i nece vise taj nista da zna za frau-Gabrielu i njen avanturni nacin zivota. Povazdan sedi mirno i zazmirivsi prede na banku, i prekida predivo samo onda kad cuje da u kujni lupa satara i da se sece meso, a posle se opet vraca svome protektoru, dobroj starici, na banak, i nastavlja prekinuto predivo.
No kad je rec o nastavljanju prekinutog prediva, da nastavim i ja prekinuto propovedanje. Frau Gabriela je, dakle, ovo dana najcesce svracala u pop-Cirinu kucu. Tu je pomagala i rucala, a tek je posle vecere odlazila. Preko nje je gospodja Persa doznavala mnoge stvari iz razgovora koji su se cesto vodili.
- A cujete l' - zapitace je tako jednom posle podne odmah po Bozicu, kad je rad oko spreme najzivlje i najzurnije otaljavan - kad ce se ona njena lorfa udati za onog golju? Jesu l' odredili termin za svatove?
- Kazu, gnedige, tamo cak oko Djurdjeva dana.
- The, a sta zna! Sto kazu, samo nek poveze glavu devojka ! A sta ce! Sta bi joj pomoglo da sedi pa da ceka! Bo'me joj baron i nece doci, neg' neko tako! Nasla sljuka prdavca!
- Kaze da nece ovde da ostanedu posle svadbe.
- Sta, nece ovde da otvore berbernicu?
- A pa nece, kaze, ni da otvore berbernicu.
- Nego? - Valjda ce apoteku! - dodaje pakosno gospodja Persa.
- Ah, ta ne, za ime boga, um gotes: al' kaze gospodja Sida da cedu odmah posle vencanja gore u Bec da putujedu.
- Ju, ju, ju, boze, vidis ti noblesa: valjda hohcajstrajze!?
- Ah, ta ne, gnedige, nego da studira hirurgiju. Znate, on ima pola cajgnisa iz gimnazije.
- Golim grlom u jagode! - veli zajedljivo gospodja Persa. - A sa cim ce! Valjda ce ga pop Spira o svome trosku poslati! I bijase!
- Ta man'te ga vragu! Nije taj siroma'. Sve nekakvi erbosafti. Ima taj novaca! Kazu da je dupli virilac.
- Moze biti! Uteha! - rece gospodja Persa i naprci usta.
- Kaze gospodja Sida, vratice se odande k'o hirurg i dentist, to jest canarct, jerbo ima, znate, laku i sigurnu ruku, pa su mu sovjetovali da je griota da svoj talenat zakopa ovde u ovim kaljavim selu - veli frau Gabriela.
Tu gospodja Persa zacuta sasvim. Valjda se sad i sama uverila da moze i to da bude. A sem toga, posle ovih podataka dobivenih od frau-Gabriele, bese joj, kad dovede u vezu s onim sto je pre neki dan cula, sve jasno. Onda se toliko naljutila da nije mogla hladno ni da misli posle o tome, a sada, kako se zacudo slagahu frau-Gabrieline reci sa onomadasnjim gospoja-Sidinim, i kako ih lepo objasnjavahu.
Jos pre nekoliko dana nanese ih slucaj te prodjose jedna pored druge bas kad su izlazile s jutrenja. Gospodja Sida se razgovarala s gospodjom Sokom grkinjom. - "Ju, a zar cete moci da pustite dete od sebe u svet?" pita je Soka grkinja. - "A sta znamo", veli joj gospodja Sida, "kad se uda, onda kud muz, gud, sto kazu, i zena!" - "Ta dabome, a sta bi i radili dva berberina u jednom selu!" veli Soka grkinja. "I jedan pa nema uvek posla. A posle i ovi sto su bili soldati, i oni obesenjaci naucili tamo da brijaju, pa pravidu konkurenciju". - "A, nece nas Sandor, ako bog da, brijati nikoga; nije, fala bogu, spao da od toga zivi!" - Nego?" pita Soka grkinja. - "Pa ici ce u Bec da studira hirurgiju i zubni doktorat! Da namesca zube i vilice, ako kome treba falisan zub", rekla je gospodja Sida, jace udarajuci glasom na poslednje reci, bas kad je gospodja Persa prolazila, "tu ce on biti majstor da namesti!"
To je onda cula gospodja Persa i odmah ubrzala da izmakne da ih ne slusa vise. Bila je tada ljuta celoga dana. Onda je drzala da je to kazano samo onako, iz pakosti, da ona samo cuje i da se jedi; a sad je lepo videla da je bilo istine u tome.
- He, slatka moja frau-Gabriela! Lako je njoj sad da se prdaci! - rece i uzdahnu gospodja Persa. - Ah, Ciro, Ciro!
* * *
Sa Perom je sve gotovo bilo. On je dobio za djakona u obliznjoj varosi B. Najmio je i lep udoban stan, i vec poslao sav namestaj tamo u novi stan. Frau Gabriela se ponudila da mu namesti kucu, jer je imala za to ukusa, pa joj je to zacudo islo od ruke. Tu ce mlada biti dovedena, i zivece kao djakonovica, jer ce se Pera odmah posle svadbe zadjakoniti. Mesto je po volji svima, pa i samoj
Melaniji, koja je za varosi i stvorena, kako je vec toliko puta rekla frau Gabriela.
Davno ocekivani i zeljeni dan dosao je. Dan vencanja mladenaca, provobracnog zenika Petra Petrovica i device Melanije, kceri postovanoga paroha Kirila Nikolajevica, bio je i prosao. Bili su lepi svatovi. Sav nobles tog mesta bio je zastupljen. Bila je cak i varoska muzika za okretne igre, a ni Sovra gajdas nije falio; samo je on vise duvao u gajde onima u kujni i u avliji nego onima u sali.
Mlada je bila lepa, bledja nego obicno, a mladozenja stidljiviji nego obicno. Veselje i igranka trajalo je samo toliko koliko i prilici nobl-svatovima, to jest do cetiri sahata po podne. A tada je stari svat naredio da se prezu konji. Posedase ili, bolje reci, potrpase se po sestoro-sedmoro u kola, pa se krenuse u B. mladozenjinoj kuci. Endjebule zapevase, zaplaka se gospodja Persa, a i mlada malo, brisuci suze spicom od snuftikle. A stari svat dade znak, i kola poletese sokakom, i zacas se nadjose izvan sela. Ludi konji i jos ludji kocijasi, pa nastade jedno besno i ludo sprsko utrkivanje i podvikivanje. Konji se zgranuse pa sve upropnice skacu, a zenskadija cici i podvikuje od silna besa: "Iju-ju-ju-ju!" Bilo je i prevrtanja i ispadanja iz kola. Najgore je prosla frau Gabriela, koja se povezla kao endjebula, mada je to bilo protiv njenog principa, jer se bojala utrkivanja i nazivala to "ludim rackim obicajem i pasijom", i na njenu nesrecu sela je bas u ona kola kojima je kocijasio jedan koji je drugima rado izvrtao kola, pa ih dosad mnoge vec tako zaduzio. Jos pre dve godine prevrnuo je jednome tako kola, a taj se opet danas strefio tu i bio resen da mu se, posle tolikog vrebanja, osveti za ono preklanjsko. I dala mu se prilika. Bas kad su izmakli tako za jedno cetvrt sahata izvan sela, potera on svoje konje pored frau-Gabrielinih i dohvati levcom levcu od tih drugih kola, ali ih ne prevrnu nego samo gurnu i ona odskocise ustranu. A frau Gabriela se sva zanela slusajuci kurmaheraje nakresanoga gospodina asesora. I bas kad je ovaj izjavljivao da je gotov radi nje da zaboravi i otera svoju vencanu zenu i nju da uzme, - dohvati levca od onih kola njihovu levcu, i frau Gabriela izlete iz kola tako lako k'o kakav lak perjan jastuk, i tako postade nevina zrtva ranije mrznje. Pala je jadnica i docekala se na zemlju prilicno nepristojno. "Pazi frajle kako djavoli!" povikase iz drugih kola paori kocijasi. Ali Gabrielina kola odletese za ostalim kolima, ona ostade u jendeku, a gospodin asesor produzi kurisanje drugoj jednoj dami, jer tako je bio prijan da nije ni primetio da to nije frau Gabriela! Usred te nesrece jos je to sreca bila sto se sve dogodilo tako blizu sela da se frau Gabriela mogla bar peske tiho vratiti onamo odakle je na kolima onako svecano posla. Vratila se strasno ljuta i bila je jednako tako ljuta da nije htela cak ni posle nedelju dana da ide s pogacarima u B., niti je htela da primi ikakvo pravdanje i izvinjavanje. Oni su se sutradan izvinjavali da u onom jurenju i utrkivanju, kao vec u svakim svatovima, nisu ni primetili da je ispala. Ali je to bila jedna vrlo plitka laz, primetila im je frau Gabriela, jer je ona lepo videla kako joj se Cveckenmajerka smejala k'o luda kad je njoj, Gabrieli, pasivao taj maler. Tako se zasmejala da je formalno pala gospodinu perzekutoru u krilo, a ovaj je, kao jedan fini i izobrazen covek, zadrzao da i ona ne ispadne iz kola. A, sem toga, nije samo Cveckenmajerka videla to, videli su to i mnogi drugi. Jer dugo i dugo jos posle toga, kad god se povela rec o tim svatovima i o tom maleru njenom, smejali bi se neetiketni paori i sukali zadovoljno svoje velike i cupave paorske brkove, i u smeju bi samo dodali: "E, e, ono joj je bas valjalo, i fajn bilo!"
* * *
To nikad nije mogla da zaboravi frau Gabriela i omrznula je i na Cveckenmajerku i na gospodja Persu i na sve u kuci im. Zato je i otisla gospodja Sidi, pribila se sad uz tu kucu i pomagala joj svesrdno oko spreme darova i svega; bila je, sto kazu, i pecena i kuvana kod pop-Spirinih.
Tu je, tako pomazuci im, pripovedala mnoge interesantne i gospodja-Sidi dotle nepoznate stvari iz gospodja-Persine kuce. Mnogo stosta doznala je tek tada gospodja Sida, pa i to otkad je upravo frau Gabriela obrznula na frau-Cveckenmajerku.
- Nije to bilo, milostiva, - veli Gabriela - tek od onih svatova kad mi je to pasiralo. Jos pre, jos mnogo pre, gnedige. A zar vam nisu to kazali? Zar niste to, milostiva, znali? Od onda jos ja nju ne mirisem kad smo bile obadve u Temisvaru, pa kad joj umro muz, i kad sam videla kako je flegmatis i 'ladna bila k'o da je umro kakav perzekutor, a ne njen suprug! Kazem vam, slatka, nist', al' nista; ni nesvestice, nist', nist'! Samo malo suza, pa i to tek forme radi, da moze izvaditi snuftiklu, i cerez kijavice koju je srecom u to vreme dobila! Pa zar ona supruga! Ona! Ona!
- Ta sta govorite! - veli gospodja Sida udubljena u posao, pa i ne slusajuci je bas.
- Necu da se falim, jer to nije moj obicaj, al' trebali ste u takoj prilici, kad je, to jest, moj suprug umro, mene da vidite. Da sta!
- Ta i'te, molim vas! - rece gospodja Sida zevajuci i cudeci se.
- E, to je bilo stogodj vredno, za videti! Tu je ona trebala da dodje da mene vidi! A tako sam, onako, znate, bas raspolozena bila toga dana za zalost, da vam ne umem kaz'ti. A gospoje oko mene pa sve kazedu: "Ta umirite se, al' dodjite k sebi, frau Gabrijela! Samo zabadava sebe upropascujete! Njega", kazedu, "ne mozete te ne mozete podici, a kome sve to skodi, nego opet vama!" - a ja im kazem: "Niko ne zna i ne veruje sta sam ja sas njim izgubila!" - A one kazedu: "Verujemo, slatka, i same smo take!" - A ja, slatka, nist' ne znam za sebe, vec furt padam iz jedne nesvestice u drugu! Ali furt, furt, iz jedne u drugu! Al' to tako strasno da je morala jedna da ponese sa sobom flasu sa sircetom, pa sve mi mecedu pod nos, pa onda, znate, dodjem k'o malo k sebi!
- O, o, o! Jadna frau Gabriela! Jadna zena!
- Tu je trebala da bude, pa da vidi, locka jedna, kako se zali suprug i muz. Al' to je, znate, tako islo, al' tako da sam se sutra i ja sama, sama sam se sebi cudila i koplimentirala i gratulirala kako sam ja to bila traurig? Znate, ponekad to zacudo ide od ruke!
I jos htede frau Gabriela pripovedati o svojoj zalosti, ali je sujeverna gospodja Sida prekide i okrenu razgovor na drugu stranu, i frau Gabriela nastavi posao.
Posao je iz dana u dan sve vise odmicao. O sta je cuda spremljeno bilo, ne smem cisto ni da redjam, jer se bojim da mi niko nece verovati, a posle i da izredjam sad ovde sve te stvari, bilo bi mnogo, i ova Glava izgledala bi kao kakav trgovacki cenovnik. Nikad valj'da nijedna popina cerka nije bila tako opremljena kao Jula popina. Koliko ce to kola trebati da sve to krenu, sam ce bog znati. Jer gospodja Sida je i sama dan-noc radila i spremila je svega toliko mnogo da mladencima nece trebati bar prvih dvadeset godina ni stvarcice u kuci da kupe. Sta je samo facli, kapica i benkica spremila. I sve ovo nije ni uvela u inventar aufstafirunga, nego je samo spremila i zadrzala u svom ormanu nek se nadje kad ustreba. Samih facli je predostrozna gospodja Sida, koja je uvek bila optimista, dala isheklovati nekih sedamdeset rifi, a prema ovome mogu citaoci suditi sta je i koliko je svega drugog bilo, tako da nije nuzno ni redjati sve. Dosta sto cu vam reci da je Sandor (tako su zvali Sacu svi od prosevine u kuci) potpuno zadovoljan bio kad mu je pokazan bio tacan spisak sviju stvari, i kad mu je jos primeceno da ce kroz nedelju dana primiti i ono sto nije inventarisano, ali je u celoj ovoj stvari ipak najglavnije, a to je: samu Julijanu. A tu je, tek sto nije, jos koji dan.
Blizi se Djurdjevdan, dan vencanja Jule i Sandora. I sa casnicima je vec gotovo. A casnici su taki ljudi da se Sandor moze samo ponositi kad pogleda medj kakvu je gospodu dospeo. Stari svat ce biti gospodin Kipra nataros, kum gospodin doktor, Sacin buduci kolega, a dever ce biti jedan jurat iz Staroga Beceja, koji je nesto zapeo na egzamenima, pa sada kao neki patvarista prakticira kod nekog fiskala. Pomalo prakticira, a pocesce ide u lov na sljuke, ili po vazdan peca na Tisi ili u ritu na glistu karase i drugu ribu, i nosi za sesirom veliko pero od caplje, a cim izadje izvan varosi, a on odmah skida cizme pa ih mece na stap. On je Sacin drug iz detinjstva, kroz sve osnovne i pola latinskih skola, pa su se jos onda dogovorili i zadali jedan drugome veru da jedan drugome bude dever; to jest, onome koji se prvi ozeni da onaj drugi bude dever.
* * *
Dodje i dan svadbe i vencanja. Osvanuo je lepi Djurdjevdan. Cela pop-Spirina avlija mirise od silna jorgovana, a sve selo okiceno selenom, jorgovanima i vrbovim grancicama, jer je praznik. U pop-Spirinoj se kuci formalno spalo s nogu od ovo nekoliko dana. Pop Spira je bio stari Srbenda. Kad je trebalo odresiti kesu i pokazati se sta je popina kuca, nije zalio. "Nek ide, zato je i teceno!" rekao bi. "Nisu svaki dan svatovi! Ako nemam ja, imace Lorinc Civutin!" I kao god sto je trazio da je kod parohijana toga dana svacega izobilja, tako je i on na dan Juline svadbe svacega spremio. Bio je jedan od obligatnih postovalaca Dositejevih, iako ga je malo citao, ali se ipak u tom nije slagao s njim sto je ovaj vikao na troskove, svirke, igru, pijanku i veselje, i zamerio mu sto je on, Dositej, inace tako ucen i pametan covek, - tako pisao i govorio o srpskim svatovima i drugim veselim i lepim obicajima. "Nije se zenio nikad", izvinjavao bi ga pop Spira, "pa mu nije ni zameriti sto je tako pis'o. Dok sam ja ziv, bice ovako i u mojoj kuci i u selu!"
I doista je spremljeno svega i svacega. Velika soba i dve borcne bile su ispraznjene i sav namestaj odnet u supu, a sobe ostale prazne da se na Djurdjevdan napune stolovima punim svakoga pica i svake djakonije. Staro vino u podrumu pregledano je i odredjeno da se toci dokle ijedan iz veselja trazio bude. A veselice se celoga dana i svu noc, jer mladenci ostaju u kuci, a tek posle
nekoliko nedelja se krecu na put, na Sacine nauke.
Stigose svatovi sa mladozenjom. Divan je bio Sandor djuvegija, pravi gazdacki sin, a ukusno odelo pokazivase da je svrsio nesto latinskih skola. Na njemu bogato ukusno odelo. I dusanka i prsluk i caksire, sve od bela tanka stofa, i sve raskosno isarano plavim gajtanom. Na prsluku nekih trideset sitnih srebrnih puceta, oko vrata svilena crvena posa, a na njoj zlatom izvezen srpski grb; izvezla ga je njegova Jula, misleci neprestano na njega. Ispod dopola otkopcanog prsluka vidi se tanka bela kosulja od srpskog platna, zlatom izvezena spreda, a to mu je izvezla i poslala njegova sestra Jana, iz distrikta. Na nogama lakovane cizmice sa zlatnom ruzicom i kvaslom, a na glavi sesir sa strukom kovilja, koje se rascvetalo na toplom djurdjevskom suncu pa zaklonilo djuvegiji sav sesir.
A za mladozenjinim kolima sijaset kola. Iz same Backe je doslo skelom sinoc devet i jutros sedam kola rodbine Sacine, a suvim opet toliko. Zakrcila kola sokak, ionako pun radoznala i pozvana i nepozvana sveta. Sviraju gajde, igraju kola u avliji nekoliko i duz sokaka dvaput toliko. Izlaze iz kuca pomagacice, rodjake mladine i mladozenjine, dele ruzmarine svatovima i tanke peskire konjima, pa i konjima milo, i oni udesili pa igraju uz gajde, a najlepse igraju konji Rade Karabasa.
U odaji gde se oprema mlada, zurba: svaki can ulaze i izlaze odande.
Kad se Saca skide s kola i podje u kucu, zapevase devojke Bacvanke, sve rodbina Sacina:
Oprav' se, oprav', brate Sandore!
Da mi idemo po tvoju ljubu,
po tvoju ljubu, po nasu slugu;
tebe da ljubi, a nas da sluzi!
- Hooo! - docekuje ga Julina rodbina. - Izvol'te, izvol'te. "Sniska streja, visok djuvegija!" - vele mu i uvode ga, i posluzuju njegovu rodbinu, dovode svirca, i zaigrase kolo u hodniku, ocekujuci da izvedu mladu, oko koje se skupilo sijaset drugarica i rodjaka, koji joj u silnoj revnosti i usluznosti vise smetaju nego sto pomazu. Iz odaje se cuje svatovska pesma sto je pevaju devojke kad nevestu cesljaju; cuje se pesma:
Dok stane tudja plesti pa kleti,
i tudja ruka kosu krzati,
a ti ces, Julo, onda plakati.
Onda ces svoju spominjat' majku:
Oj, majko moja, oj, nego moja!
- 'Ajd' devere, 'ajd' zlatan prstene! - viknu jedno lepuskasto veselo lice kroz odskrinuta vrata na mladinoj odaji.
Dever se pusti odmah iz kola i ode po mladu. I na njemu lepo odelo, a za sesirom mu veliko capljino pero, kao sto i prilici juratu. Izvedose i mladu i dovedose je do kola u koja behu najlepsi i najbesnji konji upregnuti. I mlada bese divna. Plave oci kao nebo djurdjevskoga dana, a pogled joj svecan i divan kao danasnji svatovski dan.
I dok su rodjake jos nesto suskale i opremale oko Jule kod kola i trazile jos neke hordnodle i ciode, edjenbule i paroske devojke zapevase kroz suze onu tuznu pesmu:
Ne jadaj jade, Julo devojko,
ne jadaj jade, ne roni suza!
Sutra ce t' majka vecma zaliti
dok tvoje druge na vodu podju,
na vodu podju, pod pendzer dodju,
pa pozovedu Julu devojku:
"'Ajde na vodu, Julo devojko,
'ajde na vodu, vode doneti!"
A kakav ce majka odgovor dati:
Ili ce reci: "Donela j' vode"?
Ili ce reci: "Ot'sla je Jula"?
Ili ce reci: "Zaspala Jula"?
Tvoja ce majka pred dvor izaci.
Pred dvor izaci pa besediti:
"Pones'te, druge, Juline sude,
moja je Jula vode donela,
vode donela - al' tudjoj majci,
ni Jule mlade, ni vode 'ladne!"
I odjednom zasuzise oci i starom i mladom, a najvise drugaricama Julinim. One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gospodja Sida, i baba Makra; svi brisu i nos i oci. A Nica bokter - u cizmama i durdiji sa gajtanima i ruzmarinom - tesi devojke pa im kaze:
- Ta sto placete! Ta do'ce red i na vas ! Nek placu babe i starci sto im se to vise ne moze strefiti, a vi do prvi' kukuruza! Ostalo je, fala bogu, jos djuvegija!
A devojke se onda smeju kroz plac.
Mlada se pope u kola i sede uz devera. Stari svat naredi da se krecu. Zapucase bicevi, i kola poletese jedna za drugim i jedna pored drugih. Ludo i besno poletese, tako da se sve zivo sklanjalo sa sokaka, i kokoske i guske, sve polete ukraj kad podjose sila i svatovi na silnim konjima i s mnogim paorskim momcima na konjima. Kao vetar proletese ulicom i zacas nestade i kola i konja i momaka i devojaka; i cvece i perje i kovilje, sve se izgubi zacas u daljini. U poslednjim, najpametnije teranim kolima sede dve prije, gospodja Sida i tetka Makra, obe u svilenim haljinama, gospodja Sida u nekom kapizonu kakav pisac davno nije video ni na starim kontrafama, a tetka Makra u svilenoj marami, - sede pa placu i tese se uzajamno obadve. Nista ne govore nego samo liju i brisu suze; taman jedne obrisu, a druge stignu.
- Ta nemojte plakati, prijo, - tesi je prija Makra - eto i mene ste rasplakali, a ja sam bas tvrda srca; ta to mora biti. Jedared i to mora da bidne!
- Heee, e, slatka prijo... - vajka se prija Sida.
- Eto i mi smo se, sto kazu, udale, pa sta nam je falilo. Ostale smo zdrave i citave, fala bogu. Pa, tako i oni...
- Jao, lako je vama, prijo, tako divaniti; vi ne udajete! Al' kako je meni! Od'ranila je, sto kazu, izmalena, pa sad... - pa se opet zaplaka prija Sida.
- Pa ne ide Turcinu, nego opet, sto kazu, u kristijansku i komsisku familiju! - tesi je prija Makra.
- E, slatka prijo, ta kako da ne placem, od radosti!?
I obe prije zaplakase se sad opet od radosti.
Svrsi se vencanje i svatovi se vratise, zaobisavsi daleko unaokolo; vratise se jos besnje no sto su otisli.
Uhvati se u kolo i zvano i nezvano; mladji igraju, a stariji se obredjuju sljivovicom, koja je Julinih godina, a Nica bokter i pije i igra. Otpoce rucak. Posedalo sve i zapremilo nekih pet stolova, dva na glagol, a tri na pokoj, postavljenih u kuci i u avliji. Sam rucak necu opisivati, jer priznajem da je lepse i lakse biti pozvan na rucak nego ga opisivati. Napomenucu samo to da je gospodja Sida ucinila sve sto mrznja i ljubav jedne domacice uciniti moze - mrznja prema gospodja-Persi i ljubav prema gostima i svatovima - da stvar ispadne sto lepse. Raspitala se bila tacno do sitnice sta je i kako je bilo kod gospodja-Persinih, pa je gledala da svega i vise i bolje bude kod nje, i kola i konja, i peskira, i gajdasa, i postavljenih stolova, i jela i pica. "Srpbskii kuvar trudom Ierotej Draganovica, obsteziteljnoga m. Krusedola ieromomaha, sabran i dovoljnjim iskustvom pravilno ispitan" proucavan je i prelistavan jednako, i tako je danasnji sjajan i obilan rucak, kojega su svi gosti i pulgeri pa i bemateri do neba hvalili, bio rezultat udruzene teorije i prakse, - teorije jeromonaha krusedolskog Jeroteja i prakse gospodja Sidine. Za vreme rucka je bilo i nekoliko zdravica.
Posle rucka nastade opet igranje.
Stariji i ne ustadose od stola, a omladina se uhvati u kolo. Sviralo je pet gajdasa; dva u sobama, dva u prostranoj avliji, a jedan na sokaku pred kucom. (Bio je i sesti, ali je on vec do podne tako pijan bio da su ga odveli u supu da se ispava, a oko gajdi mu se sad deca otimaju, vuku ih po avliji i duvaju u njih.) Posle podne se slegao svet Juli popinoj u svatove, tako da je ko hteo, mogao je komotno pokrasti sve selo. Koga ti tu sve nije bilo, i ko ti se tu nije napio i naigrao toga dana! Dosla je cak i pop-Cirina Erza, nezvana ali izvesno poslana. I nju uvukose sa sokaka u avliju u kolo, iako se kao otimala i malo vikala: "Nem tudom, i ne znam nista !" i trazila da je puste u kujnu da pomaze Zuzi. Sve joj to ne pomoze, uvukose je izmedju Nice boktera i Proke plajasa. Erza se stidi, ali igra, i jednako se izvinjava Proki da ne zna nista, a Proka joj odgovara podskocicom:
Ja sam mala, ne znam nista,
metite me kod ognjista,
di kuvari vatru pire,
a na mene ruke sire! Iju-ju, iju-ju!
Igra kolo, zveckaju sablje hulanera Rusnjaka i dukati na vratu paorskih devojaka, a cicane paorske suknje sve se cisto lome; ohrabrila se Erza, pa trese i veze do Nice boktera, pa raspalila i njega, te joj i ovaj rece svoju:
Tako, tako, do nedelje
ma ostala bez kecelje. Iju iju-ju!
Kolo se sirilo, pa je sve vece i vece. Sred velikog Nicinog kola uhvatilo se drugo manje, u koje se pohvatale neke trgovacke kalfice i neke frajle u sesirima. Zovu ih ovi iz velikog kola, oni se lepo zahvaljuju, ali nece, izgleda ocevidno kao da hoce da su odvojeni kao zejtin nad vodom. To uvredi Nicu koji je bio u tom stanju kad je covek iskren, a i inace je bio onvo njegov dan, pa poce:
Sidji, boze, s nebesa,
pa da vidis cudesa:
kako cifte vode kolo,
a paori unaokolo!
Pored Nicinog velikog paorskog kola, i u njemu onog ciftinskog malog, uhvatilo se jos jedno trece, opet paorsko. U njega uvukose i neke Svabe iz drugog kraja sela, a medju njima i Sepla suvacara i zenu mu Betiku i cerku Kredlu. Sepl je iz postovanja prema pop-Spiri, kao lojalan Svaba i mestanin, doneo mladencima tortu na prezent. Uneli su je torzastveno; najpre je isla Kredla sa tortom, za njom Betika sa velikim stajerskim amrelom, a za njima krivonogi Sepl sa teskom lulekanjom i sa otromboljenom donjom usnom. Izvinjava se Sepl da ne zna srpski ni govoriti a kamoli igrati, ali sve mu to ne pomaze! Igra Svaba ako mu se i ne igra! Gleda ga Nica bokter iz onog drugog kola, gleda i Sepla i Seplovicu i druge Svabe i Svabice, kako smesno igraju, pa otpoce:
Igra Svaba i Svabica,
a na Svabi kabanica;
bolje igra kabanica,
nego Svaba i Svabica.
Igra kolo, bruje gajde, a decurlija trci oko kola ili vija jedno drugo i provlaci se izmedju igraca i igracica, bacaju sesire u kolo i soraju ih odande napolje, ili se kupe oko vatre gde stoji Arkadija crkvenjak i njegov pomocnik - negda najgluplji djak u skoli, kome je stari ucitelj proricao da od njega nece biti nikad nista i da nece videti od njega 'asne ni crkva ni opstina, pa se prevario, jer, eto, ovaj doterao do pomocnika na zvonari - i pale crkvene prangije. Nakupila se deca, pa cekaju da Arkadija ispali jednu prangiju. Ali ce malo poduze cekati, jer ga je frau Gabriela zamolila da ne puca dok je ona u avliji, jer kaze da ima vrlo haglih usi.
- Je l' te, necedu pucati kanoni? - pita frau Gabriela.
- Nece, nece, gospoja.
- Molicu vas, daklem! Al' vi se, je l' te, ne salite, je l' te... ne, ne, nemojte dizati tu stanglu! - viknu frau Gabriela i zapusi brzo svoje haglih usi. - Znate, strasno sam nervez!
- Necu, necu, gospoja, kako bi' ja! - smeje se Arkadija.
- Bicu vam jako obvezana! - blagodari mu frau Gabriela, koja je takodje bila u svatovima, kao i njega odskora neprijateljica frau Cveckenmajerka, i cas se unutra, a cas u avliji nalazila.
Frau Gabriela je bila na rucku i tamo se lepo unterhaltovala. Bila je vanredno raspolozena kurisanjem jednog starog stucera tamo unutra. Nije htela a ni mogla da da odgovora na jedno njegovo pitanje vrlo delikatne prirode, pa je onako razdragana izasla u avliju sva rumena i zajapurena, pa se hladila tankom snuftiklom. Na licu joj neko blazenstvo, a usta upola otvorena, pa kao da polako piri na nesto, onako kao u domacice koja sece onoga casa iz rerne izvadjeni vruc kuglof, koji joj je ispao vanredno dobar, pa se pusi i ide prijatna para i miris od njega ustima domacice, i ona oseca i na celom licu pokazuje neopisanu sladost i milinu od toga.
Tako je i frau Gabriela osecala neko zadovoljstvo, i onako razdragana izasla u avliju, pa, kao svako srecno stvorenje, gotova bila da zagrli ceo svet. Htela je da pokaze svetu da se ne tudji od paora, da se pokaze kao plebejka, pa se uhvatila i ona u paorsko kolo koje je igralo i podvikivalo u avliji. A uhvatila se bas izmedju dva ugledna i lepo obucena gazdacka momka, koje su u selu pajtasima zvali, a ne znas koji je od koga stasitiji i lepsi, i time je doista dokazala da je dobra masamoda i da ima ukusa, pa je okrenula glavu levo, i gledala stidljivo u zemlju i igrala lako kao kakva svigarica.
- A sto mi ne hofirate? - zapita frau Gabriela odjedared one oko sebe kad joj se dosadilo cutanje. - No, i vi ste mi lepi stuceri kad pustate damu da zadrema pokraj vas! Kakvi ste mi vi tenceri! Ta govor'te stogodj!
- Pa, mi k'o velimo, nece, valjda, znate, imati forme to - veli joj jedan pajtas.
- A, aber majn got, kakva forma! - hrabri ga razdragana frau Gabriela, pa mu stisnu ruku da ga, kao veli, malo upitomi i ohrabri.
- Pa, ovaj, bas i mozemo! Ajd, Severe, ti s' to bolje izucio - veli pajtas drugom pajtasu.
- A-jo, dabome, dabome - veli frau Gabriela, pa ohrabri i Severa k'o i onoga s leve strane. - Da se pofalim onima unutra sas eroberungom i sas mojim kavalirima.
- A mozemo l', gospoja, da nakitimo malo, onako, po naski, s fronclama, sto kazu, ako ne bi zamerili stogodj? - zapita Sever.
- O, zdrage volje! Ih, bit' si, molim vas! - rece frau Gabriela koja osim reci froncle nije ni reci razumela od celog ovog smisla, pa stade jos sitnije vesti u kolu.
Ali kad onaj tencer izvadi jednu takvu poskocicu kakvu frau Gabriela izvesno svoga veka nije ni cula ni citala gde, - frau Gabriela viknu samo svapski: "Na!" sa takvim glasom i izrazom na licu kao da joj je najveca gusenica pala na vrat, i pusti se naglo iz kola, pa ode kao oparena s opustenim rukama kao kad mokrih ruku covek trazi peskir. I koga da prvo sretne na vratima kao svedoka svega toga, nego opet onu fatalnu frau-Cveckenmajerku!
- Jesus-Marija! - viknu zaprepasceno frau Gabriela. - Frau Cveckenmajer!
- Na, kristi-got, tako vam i treba! - pozdravlja je ova.
- O, molim, molim! I vama i svakome moze to pasirati.
- Jest, kad bi frau Cveckenmajer bila tako lakomislena pa da se tura i di joj nije mesto.
- Pa, kad budem vasih godina, draga hebame, onda valjda necu biti tako lakomislena, nego praktis k'o vi...
- A, izvin'te! - prekide je Cveckenmajerka. - Ja mogu doci u vase godine, al' vi u moje, bo'me, nikad vise... Nikad, slatka!
- Na i vidi vam se po... Lako vam je kad je Bonaparta popalio po Oberestrajhu sve protokole i matrikule!
- A vec kdo vas ne mogu da prodju nijedni svatovi a da vam kakav godj djavo ne pasira! Ne moz'te da zivite bez malera! - veli Cveckenmajerka ocevidno popustajuci. - Tako vam i treba; al' bas, bas mi je milo! - rece trudeci se da izgleda kao da joj nije milo, pa je odvuce nastranu, onako tajanstveno kao sto to rade zaverenici u tragedijama na pozornici u trecem cinu, i stade je prijateljski koriti, poluglasno, da niko ne cuje. - Al' za ime bozije, libste, ta sta pravite to od sebe! Ta zar ne znate te racke obesenjake paore, te divljake, sto samo to znadu! A da im nije nas iz Oberestrajha, ta ne bi ni danas jos znali sta je to semlprezla i pohenes! To ne znadu, a pasija im je da se prdace sas noblesom!
- E, pa feler je, eto priznajem! - popusta frau Gabriela odobrovoljena i zadovoljna sto, primajuci ukore i savete, bar na taj nacin izgleda ipak mladja od Cveckenmajerke.
- E, bas mi je milo! Bas bog da prosti! Tako vam i treba, kad izbegavate nas, pa trazite paore!
Ovo ovoliko sacustvovanje dirne frau-Gabrielu i ona se izmiri sa frau-Cveckenmajerkom.
- 'Aj'te, slatka! - veli joj Cveckenmajerka, pa se uzese ispod ruke, i ostavise punu avliju paora, i odose u kucu medj nobles, gde im je i mesto.
A nije manje veselo bilo ni u velikoj sobi, tamo gde sad udjose ova dva izmirena clana noblesa. I tamo se jednako pilo i nazdravljalo i igralo, a bas kad su ove usle, zacutalo se. A zacutalo se zato sto se nevesta Jula stidela i ustezala se; a stidela se zato jer ju je zamolio stari svat, koji toga dana ima od sviju svatova najvise prava da zahteva da mu otpeva onu njegovu pesmu, onu koju on i pijan i trezan najradije slusa, a koja je danas bas zgodna i kao porucena da je Jula otpeva. A mlada, kao svaka mlada, stidi se, pa kaze da nema glasa. I mladozenja je zali, pa je brani, pa i on kaze da je izvine za danas jer nema glasa, ali je drugarice uteruju u laz, i vele da ona najlepse peva od sviju njih.
- Pevaj, ludo, kad ti stari svat zapoveda! Ej, pusto, sto nisam ja na tvome mestu, ta pevala bi' i da pustosvat zeli, a kamol' kad stari svat trazi! - veli joj jedna.
- Ta znas da si mlada, - sanu joj druga, - mlada mora da peva pa i da nema glasa, a kamol' kada ga ima k'o ti! Ta koja nikad u veku nije zapevala, na danasnji dan mora.
- Ta imaces kad i plakati, - sali se stari svat - a sad pevaj!
- Eh, zar mi opet ne znamo kakvo je mladino pevanje! - hrabri je otac. - 'Ajd' pevaj, pevaj, Julo!
A Jula se jos jednako usteze, ali kad navalise na nju jos jace drugarice i rekose: "Moras, moras, Julo ! Da vi's da smo mi mlade, kako se ne bi dale moliti", - otpoce i ona svojim lepim, jasnim kao srebro, devojackim glasom. Zapeva onu staru neznu pesmu:
Raduj se, mlada nevo,
vec carne tvoje vlasi
od mirte venac krasi,
zelene mirte splet.
Kiceni svati vicu:
"Odbi se vita grana
od plavog jorgovana,
odbi se s granom cvet."
I tu htede da zavrsi Jula, jer dok je pevala, sva je cisto gorela od stida, a oko nosica i ispod ociju sva se oznojila. Ali svatovi navalise, i ona morade da produzi:
"O vrat' se, nevo, vrat' se -
zar nisu seje mile
dosta ti nezne bile?
Kuda ces? Vrat' se, oj!
Iz sveta zar je momce
od majke sladje stare,
sto suze vriskom tare
i zivot kune svoj?"
Tu prekide Jula opet, jer kad je pevajuci ovu strofu pogledala na svoju mamu, videla je kako se gospodja Sida zaplakala. Zaplakala se i Jula, i glas je izdade. Svati se razresavaju od daljeg pevanja, jer je i njih sve rastuzila. I ne bi kraja hvalama sa sviju strana; hvalise i pesmu i pesnika i pevacicu.
Stari svat je sada pripovedao kumu najpre o pesniku te pesme, Vasi Zivkovicu, svom konskolaru, a posle o pesmi, zasto, to jest, voli on tu pesmu vise sviju pesama, i dalje, kako samo, eto, toj pesmi ima da blagodari sto se ozenio svojom sadasnjom suprugom. Pripovedanje staroga svata bilo je opsirno, i svece su se zapalile i vecera postavljena, a on jos nije dovrsio. Njegova sadasnja zena je tu pesmu pevala kao devojka u jednom drustvu, ona je imala divan glas, a pesma bila nova, dotle nepevana i necuvena u drustvu, pa je sve ocarala pesma, a njega i pesma i pevacica. Svi gosti sad navalise da ona produzi i zavrsi tu pesmu koju je Jula otpocela, i, posle nekog opiranja i izvinjavanja, zapeva starosvatica petu strofu:
"Zar tamo kud si posla,
zar sunce lepse sija,
il' cvece lepse klija,
o, vrat' se, snaice!
Gle ! druge dar ti nose;
od ruza gnezdo krasno,
u gnezdu gucu jasno
dve sive grlice!
Ne slusa lepa Jula,
vec belom rukom mase,
za njome ves'o jase
taj zenik nevera.
O, idi, divna nevo,
gde sreca za te cvati,
i pesma nek te prati
tvog rucnog devera.
U nove ides dvore,
gde zaova cvece bere,
i nova majka stere
od sadiplatna put.
O, zbogom, krasna duso.
Pa srecna dovek budi.
I odjek srodni' grudi
jos prima: Srecan put!"
Glas joj je malo drhtao, ali je doista lepo pevala. Dok je pevala, gledala je jednako preda se, izmedju strofa se tiho izvinjavala i tuzila za onim glasom u mladjim godinama, i kupila sa carsafa mrvice od pite s orasima i metala ih na jednu gomilu. I nju pohvalise i zablagodarise joj kad je zavrsila poslednju strofu.
Tek posle svega ovoga doneta je vecera, na koju su bili zadrzani mnogi gosti, a jos toliko ih je i samo ostalo na veceri. Veceralo se u sobama i kujni. Tamo nobles, a ovde plebs, u koji ovoga vecera racunamo i Nicu boktera, koji se inace rado za beamtera izdaje. Njega je, doduse, nudio Glisa Sermijas da ide u sobe gde su gospoda i bemateri, ali se Nica izvinjava time sto tamo ne bi bio komotan, a veli on, on i ne racuna da jede ako ne sme da se nasloni na jedan ili drugi lakat kad jede, a toga tamo u sobama ne moze da bude. Zato je ostao duboko u noc i jeo i pio u kujni. Kad su ga opominjali da ide na duznost, on nije hteo, nego je slao svakog sata po nekog mladjeg da duhne u rog na svakom roglju, a on je ostao pa i dalje jeo i pio, i strasno larmao u kujni kad je hteo sa punom casom da ide u sobu da nazdravi domacinu i mladencima, pa mu nisu dali nego ga slali da ide na duznost.
- A zasto da idem, i cerez koga da idem!... Nije me, doduse, niko zvao u svatove, al' niko me fala bogu, i ne tera! Pa zast' da idem? Je l', zast'! Ko je od dobra jos pobegao?
- Da cuvas selo! - graknuse oni u kujni na nj.
- Ta otkako je izbusen prvi bunar u ovom selu, ta nije bilo boljeg boktera neg' sto ce ga nocas biti! Ta cuva nocas selo sam svetac sveti Djuradj! Ta jes' vid'o koliki mizdrak ima k'o ulaner kakav! Lopova nema, jerbo sve je to danas pijano otislo odavde iz avlije, k'o da je bilo u svatovi kad se zenio silni car Stevan! Ko ce danas na svetac da krade! A i da ima, velim, lopova, nit' on moze bezati, nit' ga ja mogu ovakav kakav sam vijati i stici, kad smo obadvoje, sto rekli, dva dedaka, obadva jednaka! Hahahaha! Aj, je l' dobro divanim? Nego, daj-der tu cuturu ovamo. Ako sam beamter, bas sam beamter; iako sam se najmio, nisam se, sto kazu, pomamio.
I pravo je rekao Nica bokter. Sve je to bilo pijano, i tamo po sobama, i u kujni, i u avliji, i u selu. Tek pred zoru umuce pesma i svirka i prestade zagor i svatovi se razidjose iz prizrenja prema umornim mladencima i sutrasnjoj kiseloj corbi. Otpratise kuma i starog svata i devera s gajdasem, s kojim je posle Nica bokter produzio kroz sokake, vrseci u isto vreme i svoju duznost. Te noci, tako uz gajdasa, izduvao je veseli Nica bokter hiljadu i nekoliko stotina sati. Sreca te je sve po selu spavalo kao poklano, pa ga niko nije mogao kontrolisati u radu i sutradan tuziti za takvo nesavesno rukovanje i vrsenje njegove duznosti. Ostavi ga naposletku i gajdas, i savi u drugi sokak; ode i on da spava i da se potkrepi, jer ce mu trebati nove snage sutra kad ode na medljanu rakiju i na kiselu corbu, kojom ce, zajedno s ostalim gostima, da tera sutrasnji mamurluk. Mozda se i Nica za to spremao; zato se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poce po svom obicaju da broji zvezde na nebu, da bi pre zaspao; izbroja sedam-osam zvezda, pa zahrka junacki i taj poslednji Mohikaner iz danasnjih svatova.
* * *
Tako se svrsila i ova svadba, ali su jos nedelju dana brujale gajde u usima mamurnih seljaka, a godinama se spominjala Julina svadba.
Saca je sedeo naizmenice u obe kuce, izmedju kojih je obaljena taraba odmah na dan svadbe; jednoga dana je sedeo kod tetka-Makre, a drugog kod pop-Spirinih. Tu mu govu. Uvek ga ujutru pitaju sta on najradije jede, pa mu kuvaju. Saca i Jula idu povazdan jedno za drugim kao macici. Najradije se bavili u basti pod zovom, - iako to nije bas ni najmanje poetsko drvo i mesto - za one koji nisu zaljubljeni. "A, vi ste tu!" rekne im tek gospodja Sida kad ih gdegod nadje. "A kad vas covek trazi, ne moze nigde da vas nadje, k'o da ste u zemlju propali!" veli zadovoljna mama. A zadovoljni su i oni, vole se sve vise i vise, i jos cisto ne mogu da veruju da su se uzeli i da ce uvek zajedno biti.
Posle dva meseca otisao je Saca zajedno s Julom u Bec da tamo dovrsi hirurgiju i zubnu lekariju, posto je pokojnoj strini dao parastos a tetka-Makru preselio kod tasta. Negovana i iskreno postovana u starim danima svojim, tu je baba Makra spokojno ocekivala smrt, cunjajuci jednako po ormanu, vetreci svoje rublje i naredjujuci cesto u cemu ce je sahraniti i sta ce sve kupiti za pokoj duse njezine.
Pera s Melanijom vec davno nije bio u tom mestu. Otisao je za djakona u B., a u selu ostali popovi s popadijama; popovi i kojekako, a popadije nikako medju sobom.
