Tema: Stevan Sremac - Proza

Glava deseta

Njome se vraćamo za nekoliko nedelja unazad. Kad je pročitaju čitaoci, ujedared će im pući pred očima i moraće uzviknuti: "Vidi, vidi Jule!" jer će im sasvim pojmljivo i razumljivo biti Julino ponašanje, i priznaće da je zlatna i umešna ona poznata narodna poslovica koja veli: "Ispod mire tri đavola vire".

Znam da su mnogi čitaoci, pa ma i ne bili kritičari, sumnjivo vrteli glavom kad su pročitali prethodnu Glavu, jer im se čudno i neverovatno učinilo što se Jula tako lako utešila, dok joj je mama još jednako praskala zbog Melanijinog uspeha. Prebacivaće piscu da nije dobar poznavalac ljudi, odnosno ženskih, a ako se među čitaocima još i kritičar nađe, - on će izvesno dodati da sve dalje ponašanje Julino nije dovoljno motivisano. "Zar jedno mlado žensko stvorenje" - reći će oni - "u tim godinama" (a koliko je pak godina Juli, koliko i Melaniji, to pisac nikako nije mogao da dozna), "pa da ne oseća, nego da je kao kamen prema laskavim rečima jednog onako lepog i prijatnog učenog mladića, i posle da je tako ravnodušna kad joj, tako reći, ispred nosa odnose priliku?!" Tako je! Istina je! Ali je i to istina da se mnogo štošta u ovom šarenom svetu i ne može da motiviše, - pa ipak se događa. Ali pisac će se ipak potruditi da osvetli stvar sa svake strane, tako da će sve motivisano i jasno biti. Biće svega dosta kao vode.
Nije dakle ni Jula bila kamenita stena. Onako jedra i zdrava, i ona je osecala, i njena krv joj je bujnije strujala u zilama, srce joj jace bilo, obrazi se zaplamteli zarom koji se jednom i nikad vise u zivotu ne vraca, i misli su njene od nekog vremena cesto bludile izvan kuce, i zanimale se jednom njojzi milom i dragom slikom vec od nekoliko nedelja. Ali to je jos bila velika tajna. Za nju je malo njih znalo: njih dvoje mladih, jedna stara tetka, i Onaj sto sve radnje ljudske zna.
Basta pop-Spirina, koja je bila velika, suceljavala se s bastom tetka-Makre, koju je celo selo zvalo tetkom, ali koja je bila prava tetka samo Saci hirurgu. On se, doduse, zvao hirurg, ali to je jos jednako samo njegova zelja bila, jer u stvari jos nije to bio; bio je samo berberski kalfa. Ali sto nije bilo, moze da bude, vele pametni ljudi, a kod naseg Sace utoliko lakse sto je Saca vec od rane mladosti bio namenjen na medicinu; zato je i dat u gimnaziju, ali je vec iz cetvrte latinske bio isteran zbog ateizma u nekom vidu, i onda sta ce s njim, nego ga kao Srbina i srpskog gazdackog sina dadu u berbere. A cim sam kazao sta je bio, nije nuzno da napominjem da je lep u licu, neznijeg sastava i pitomije naravi a poetske naklonosti, jednom reci, gospodske persone, sto rekli. Tako isto je izlisno napomenuti da se lepo nosio, kicoski cesljao i uctivo ponasao, te ga je i zenski svet rado imao. Dosta je samo da jednom prodje sokakom, pa se tek oseti kako se prosipa i razleva miris od mirisljava sapuna i pomade, pa tek zatutnji kakva bosonoga na kapiju, i nadje bas onda da zove komsinicu iz prekoputa, samo da mu da na znanje da je tu, i da ga prati ocima. Naravno da to paorskim momcima nije bilo pravo, i da su vrebali priliku da mu se nekako oduze; ali on je, ne mareci mnogo za podvige junastva, uvek gledao da ne da kakva krupnijeg povoda, ponavajuci paorska grubijanstva. Mnoga je zenska bila spevana sa Sacom u pesmi, pa posle izlemana kod kuce; i obratno, to jest najpre izlemana kod kuce, pa posle spevana u pesmi, sto uostalom sve na jedno izlazi.
No, na stvar. Dakle Saca hirurg je imao tetku, cija se basta granicila, suceljavala sa pop-Spirionom bastom. Kao sto je poznato citaocima koji se briju, berbernice ni u varosi ne rade svaki dan, nego vecinom subotom i nedeljom, pa tako je i u selu. Citave nedelje Saca, berberski kalfa, bavi se drugim poslovima. Ili udara u tamburu, ili prepisuje Pesmaricu, ili trazi gliste pa ide da peca ribu, u jesen hvata stiglice, ili, naposletku, ode kod tetka-Makre.
Tu je jednoga lepog dana imao prilike da vidi kroz bastenski plot Julu kako se zajapurila pleveci bastu, i da je cuje kako peva. Tako danas, tako sutra, ele on se nekako tako navikne, pa mu cudan dan kad ne ode svojoj tetka-Makri makar na nekoliko trenutaka, ili kad Jule nema u basti da je vidi ili cuje. Malo koji dan da nije dosao. Ponese zejtina i pola tuceta brijaca, pa sedi u basti i ostri brijace, a pevuca kroz zube. Donosio je ponekad i tamburu; pa kad Jula nesto zapeva, a on je prati sa tamburom.
Spocetka se Jula kao i zenirala i ljutila pomalo, jer joj se ucinilo da je Saca isuvise slobodan. "E, a otkad to?!" pitala se u sebi Jula. Sutradan kad je dosla i zapevala, nije cula tamburu da je prati. Sada je videla da je juce valjda nesto ljuta bila, jer, i naposletku, a zasto momak i da ne peva u svojoj basti uz svoju tamburu. Danas se vec ne bi nista ljutila. Ne zeli bas, ali ne bi joj ni nepravo bilo. Tako misli, a jednako kopa moticicom sto joj je tata narucio kod Orestija kovaca. kopa i misli. Ucini joj se kao da su zalupila bastenska vrata. Slusa. Nema nikoga. Ostavi moticicu i pridje plotu, pa viri kroz plot. Nema nikoga, ucinilo joj se samo. A tako bi volela da cuje malo tamburu; nesto je raspolozena danas. Gleda u bastu. Tisina; nigde nikog. Carlija vetar, valjda je on i zalupio bastenska vrata. Ljulja se lastar i drvece i cvece.
"Gle, gle! Boze, bas k'o da su zivi!" veli Juca i gleda slatko i nasmejano na cvece, na rodin kljun i ruzu, kako se jedno drugom klanja i priblizuje i pada u narucje, pa kao da se ljube. Pa se opet razdvoje i stoji svako na svom mestu, pa cute kao da osluskuju da ih kogod ne gleda i vreba; pa se onda opet, kao kradom od sveta, zanihaju i padaju jedno drugom u narucje, pa se opet ljube. "O, o!" cudi se Jula.
Preksutra kad je Jula dosla pre podne u bastu i stala pleviti, zapevala je po svom obicaju. Pesma je potekla iz nekog raspolozenja koje daje mladost i raspolozenje, a ne iz kakve ljubavi, jer Jula jos nije bila zaljubljena, iako je ovo vec Deseta glava pripovetke. Ona jos nije mislila ni na koga, nije ni danju ni nocu snivala jos nikoga. Ona je volela svoje pilice i guscice i svoju Milku, koju joj je tata jos kao junicu poklonio, a od cijeg je prodanog mleka spustala krajcare i seksere u svoju loncarsku sparkasu.
Pa opet, kako joj je milo bilo kad zacu iz baba-Makrine baste tamburu! Juli je tako milo bilo, i tako je veselo plevila bastu, da je s travuljinom pocupala i svu mirodjiju, tako da su sutradan iz komsiluka morali uzajmiti mirodjiju za krastavce iz vode, bedeci onu Rakilinu derlad koja cini pustos po svima komsijskim bastama. A dan posle, vec se toliko oslobodila da je zapevala bas onu istu pesmu koju je Saca malocas udario u tamburu. Ah, kako je Saci bilo kad je cuo da mu se neko odaziva iz komsijske baste ! Odmah posle te pesme udario je Saca u tamburu i zapevao:

Cija li je taraba,
cija li su vrata,
a cije je ono luce,
sto odande guce?

Nije proslo ni koliko jedan dobar ocenas da se procita, a iz pop-Spirine baste zacu se najpre, ocevidno forme radi, neka starisnka pesma:

Tavni luzi i bregovi,
kazite meni bjednoj,

a posle te pesme i jedne male pauze, zacu se iz pop-Spirine baste - kao kad pevnica pevnici odgovara - i druga strofa one pesme koju je Saca poceo:

Mamina je taraba,
mamina su vrata,
a moje je ono luce,
sto kroz pendzer guce!

To bese kao neki odgovor na ranije pitanje, bas tako ga je Saca, poznavajuci - sto rekli - lavirint zenskoga lukavstva, razumeo.
Ostavljam sada fantaziji mojih citalaca da predstave sebi - ako su, to jest, ikad u zivotu tako preko plota i tarabe otpocinjali ili cak i imali kakav roman - njima ostavljam da predstave sebi kako je bilo i Saci i Juli toga trenutka, jer to se i ne moze opisati, to vredi doziveti i osetiti, a posle ga se doveka secati. Milo oboma, i njemu i njoj. "Nema sumnje", misli i jedno i drugo, "to se mene tice!" Njemu milo sto zna da to sigurno ne peva gospoja Sida popadija a njoj opet tako isto sto je sigurna da stara tetka Makra ne udara u tamburu.
Tako su se jos posle nekoliko dana tamburom razgovarali, a posle su se vec sluzili prozom; poceli su se, to jest, pomalo i razgovarati.
- A, jeste l' svaki dan tako vredni, frajlice? - osmelice se Saca jednoga dana i zapitace je.
Jula cuti i radi dalje. Kratka pauza.
- Frajla-Julijana, - zapoce opet Saca - jeste l', reko', uvek tako vredni... he, he, tako k'o danaske?
- A sto se to vas tice?! - rece Jula i produzi kopanje.
- A pomaze l' vam kogodj?
- To se vas bas nista ne tice! - veli Jula, i stade razbijati jednu grudvu zemlje.
- He, a mozda me se i tice! - veli Saca.
- E, a zasto da vas se tice?
- Pa umoricete se, frajla-Julijana! Eto oznojili ste se, pa cete nazepsti, pa...
- E, pa neka ozebem!
- E, al' mozete se i razboleti!
- E, branim ja, pa neka se razbolem!
- E, al' mozete onda i umreti!
- Pa neka umrem: ima, fala bogu, ko ce me zaliti. Valjda cete me vi oplakivati?! - rece Jula i prestade kopati.
- Te jos kako! Ja cu bas najvise zaliti! Sav cu se umotati u flor, boga mi, frajla-Juco! Ne znate vi jos, frajla-Juco, kako sam ja zdrav o custviatelan.
- I-ju! Ala je bezobrazan! - Stade Jula s radom i pogleda ga. - Sram vas bilo! Sevajte odma' s te dere. Ma... Sad cu zvati mamu.
Nastade opet pauza. Jula produzi kopanje, a ljuta jako, pa prebacuje sebi sto se upustila u razgovore.
"On da me zali!" odgovori Jula onako za sebe. "Vi's ti to njega! Uncut jedan. Al' sam mu dobro i odgovorila! Nema ga!" veli, a uvo joj okrenuto komsijskoj basti. "Jao, krsta! Ne znam da su moja!" rece i nasloni se na motiku da se odmori malo. "Sto ne bekne sad stogodj, mustra berberska!?"
A iz druge baste se zacu najpre tambura, a zatim i pesma:

Ej, da je meni leci pa umreti,
al' da mi je smrti ne videti;
da ja vidim ko ce me zaliti.
Zalice me moja mila nana,
i zalice jos milija dika;
nana zali za godinu dana,
dika zali za nedelju dana -
ej, ta milija je dikina nedelja,
neg' nanini' sto godina dana!

"I-ju, ala je bezobrazan!" prosaputa Jula kad onaj poce pesmu, ali je zato opet pazljivo dokraja poslusala! "E, bas je bezobrazan! A zatim uzdahnu, pa stade dalje da kopa. "Je l' on samo berberin... uncut je on!" veli Jula, a okopava sve sto joj pod motikicu dodje.
- Frajla-Julo... - osmeli se opet Saca, i zagazi opet u prozu - a jeste l' se umorili? Hocete l' da vam pomognem?
- Ta, okan'te se vi mene! Sta ste me zaokupili tu! - obrecnu se Jula na nj.
- Pa zar ja divanim sto zlo?! Velim, da vam malo pomognem. Ako ja k'o prvi komsija necu, a da ko ce!? "Drvo se na drvo naslanja", kazu paori, "a komsinica na komsiju!"
- Probajte samo ako 'ocete da pustim naseg sarova s lanca! Necete se skrasiti ni u toj vasoj basti.
- I-ju, frajla-Juco, nisam znao da ste tako svirjepi! He-he, al' necete, necete, znam ja to dobro! Znam ja, frajla-Juco, vase dobro srce! E, bas cu da probam! - rece Saca pa se uhvati za ogradu, kao da hoce da preskoci.
- I-ju! Ma... - trze se Jula i htede da vikne mamu. - Probajte samo, sad cu da viknem tatu! Vi's ti to njega! Odma' sibajte iz baste.
- Ta sta vi tu mene furt plasite s vasim tatom, ovaj gospodin-parohom i sarovom, u mojoj rodjenoj basti!?
- E, a otkud je to vasa basta? - veli mu zbunjena Jula.
- E, pa to je basta moje tetke, a ja sam tetkin k'o sto ste i vi tatina.
- Nisam ja tatina.
- Onda ste mamina.
- Nisam ja mamina.
- Pa da ciji ste?
- Nisam nicija! - rece Jula kao ljutito.
- Bas nicija! O, maj! I-ju ! Frajla-Julijana, pa, 'ajde budite ondak moja.
- I-juf!!! Ala ste bezobrazni! - viknu zaprepascena Jula. - Sram vas bilo! Gledaj ti samo uncuta jednog! - veli Jula sva oznojena i zajapurena, pa ne moze jos da dodje k sebi od cuda, nego se naslonila na motiku, pa gleda zacudjeno oko sebe po drvecu kao da ih priziva sebi za svedoke ovog grdnog bezobrazluka Sacinog. - Ako jos tako uspiljite kroz tarabu, odma' cu vas ovom motikom! Sevajte taki od tarabe! Mol'te boga sto nije tata kod kuce! Sram vas bilo!
Nastade opet pauza. Jula kopa, a Saca se ucutao i povukao pa cuti. Tisina. Kaju se oboje, i jedno i drugo; Saca sto je bio tako drzak, a Jula sto je bila tako surova. Ne cuje se nista iz baste, samo zelena zabica se cuje kako peva sa jednog ne znam kog drveta, i golubovi kako gucu ne znam u cijoj avliji. Juli zao bas ozbiljno. Cas krivi, cas pravda sebe, ali opet na kraj kraja, kad ozbiljno pomisli, pa sta je tako bas strasno kazao; ta eno i u pesmama, trukovanim jos, pa sta se sve ne kaze, pa se niko ne nalazi uvredjen!
"Ho", misli u sebi Jula, "kako sam ga samo strasno izgrdila! Sad se valjda zastidio pa otisao u drugi kraj baste, a usi mu se", misli Jula, "sve crvene k'o cvekla iz kombosta od silnog stida! Siroma' mladic! Mozda i place sad od jeda i sramote! Al' bas da vidim!" rece u sebi Jula, pa pritrca lako tarabi, i stade zavirivati kroz tarabu u baba-Makrinu bastu.
Gleda po basti. Ne vidi nikoga; samo drvece i cvece, i visoku zelenu metlu i bikove od crna luka kako se izduzili u visinu. Tisina, ona prava bastenska tisina pred podne; samo se cuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silnih bikova u lejama, i silno lupanje u grudima Julinim od nekog straha.
"Nema ga... otis'o je", prosaputa Jula. "Huncut jedan!... Misli on, ja sam mu ona sa sora paorusa... Otis'o je! rece glasno.
- He, he! Frajla-Julo, a vi kanda zavirujete! Kanda mene trazite! Bas ste najgirig! Tu sam, tu - smeje se Saca demonski.
- Juf! - ciknu Jula, i trze se kao oparena od tarabe kad spazi Sacu koji joj, iako lep momcic bese, dodje sad gadan kao sam djavo sa onim njegovim smejanjem.
- He, he! Tu sam, tu - ponavlja Saca.
- Sram vas bilo! - dreknu Jula na nj, sklanjajuci zbunjena bujnu kosu svoju pod plavu cicanu maramu kojom je povezala glavu.
- E, lepa parada! Vas treba da je sram, a ne mene! Ja bas ako i gledam, a ja sam barem muskarac, pa mi se i sikuje, al' vi, vi! Frajla, pa jos gospodin-popina cerka! - veli Saca srecan sto joj se osvetio za raniju uvredu. Svestenicka kci, pa izviruje na deru!
- A otkud je to dera! - brani se Jula, ne znajuci sta da kaze. - Nema ovde nikakve dere. Jos cemo i s vama da imamo deru!
- Ta kako ste to poceli, moze je jos i biti! No, to mi se dopada! Jos samo treba da vas cujedu i da vas spevadu sorom!
- Probajte samo! - veli Jula, pa produzi rad moticicom, ali sta je radila i sta okopavala, to ni ona sama nije znala.
A Saca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu:

Seka-Juco, sto gledite?
Ala ste mi smesni!
Ako mene ne ljubite,
duse mi ste gresni!
Cisto znadem sta mislite
kad se nasmejete!
Kazali bi, al' ne smete,
da me milujete.

"Ju! Ju!" ciknu Jula i baci motiku, pa se udari ocajno sakama u glavu, porazena tolikom drskoscu Sacinom. "Ju, kako je bezobrazan!" - i polete iz baste, koja joj se sva okretase. Silno polete da pobegne, tako silno da se udari o jedno drvo, kao zec kad u strahu nagne da bezi, a nista, pa ni najvece predmete, ne vidi pred sobom. Od silne sramote i silna bola od cvoruge koja joj je iskocila, udari u plac kad se nadje u avliji.


* * *

Utom dodje i gospodin Pera u selo, i zbi se ono sto je citaocima vec iz ranijih Glava poznato.
Ni Jula ni Saca nisu nekoliko dana dolazili u bastu. Prva je Jula popustila i dosla. Od tog dana je opet pocela dolaziti svakog dana, pa pre podne je plevila, a posle podne zalivala bastu. Osluskuje, ali ne sme nikako da pogleda u komsijsku bastu. Malo joj cudno sto ne cuje odande pesme ni tambure. "Pa sta je to bas tako strasno uradio?" pitala se Jula u sebi. "Bas nista strasno! Lepo me pita: pomaze li mi kogodj? Pa to bas nije nista neuctivo!" Vec se kajala sto je tako gruba bila kad je on spocetka onako lepo zapitao, i zelela je da se samo jos jedared pokaze na plotu, pa da ga lepse doceka. "He, valjda je lud da dodje, kad ga tako docekujem. Tako mi i treba kad sam bila luda! Al` kanda ce zaboraviti!" tesila se Jula, ali Sace nikako nema, tako da se Juli ucini ovo nekoliko dana citav vek.
Jednoga jutra tih dana ustade Jula vrlo sumorna i rasejana. Tome je bio uzrok nocasnji san, upravo ne nocasnji, nego san u samu zoru. I otkud samo to da sniva!? Njega da sniva! A snivala ga je vrlo lepo: i kao popino dete, vaspitano, naravno, u strahu bozjem, snivala je jedan san koji je, moze se reci, pomalo i pobozan bio.
Sniva ona, a ona se kao seta po basti, pa kao nema vise svedre izmedju njihove i tetka-Makrine baste. A u basti nista nije onako veselo kao pre, nego sve nekako sumorno, kao neka omarina, pa sve u nekom sutonu, i pticice spavaju i sareni leptiri se polepili po drvecu kao mrtvi, pa sve cuti i kunja, samo se cuje neko tiho jecanje i plakanje, isprekidano gukanjem gavranovim, odande iz onog komsijskog jorgovana. Kad blize jorgovanu, a ono pod njim neki crn, veliki kao covek gavran, njihov Gaga! Kad malo posle, a ono nije gavran nego Saca pod jorgovanom place. A pored njega, na jednoj grani stoji njihov Gaga, stari gavran, onoliki koliki i jeste, pa i on tuzan jako, opustio krila, pa samo cuti, pa i on gleda zalosno na nju. A na Saci kao da nisu one njegove lepe iroske haljine, nego kao neka mantija i neka kamilavka; a u njega neka duga brada pa se bogu moli. A ona prolazi jednako pored onog jorgovana, a on je tuzno gleda, pa joj veli: "Julo, vidite li kako sam crn kao ovaj gavran!" - "Jeste", odgovara i gavran. "Dosad je brijao tudje brade, a odsad nece smeti ni svoju". A Saca kao opet nastavlja: "Julo, neka vam bog oprosti, vi ste me do ovoga doveli, al' ja cu se opet zato za vas bogu moliti!" veli joj on, a posle tiho zapeva, tako tiho i tuzno, kao grana zelena kad zapisti na vatri, tako zapeva on njenu milu pesmu:

Tebi ljubav javit' ne smem,
jer tvoj biti ne mogu;
a da s drugim sretna budes,
molicu se ja bogu!

A zatim se zaplakao i on i crni gavran, a zaplakala se i Jula. I mora da je dugo i glasno plakala kad se i sama mama probudila i oterala Gagu s vrata, a nju viknula i probudila, i pitala je sto place. A Jula joj kaze da je snivala strasno. "A ti uzmi, 'rano, malo vode pa popi, to pomaze; odma' ce te proci stra'", veli joj mama i kaze joj nek se prekrsti i nek prekrsti jastuk. I Jula je poslusala; popila je casu vode, prekrstila jastuk, ali mu odmah okrenu drugu stranu, da bi i Saca snivao nju kao ona njega.
Zato je ujutru sedela dugo na krevetu i gledala rasejano i zamisljeno u papucice svoje. Dosao joj Saca mnogo miliji. Nije ju vredjao kao dosad, nego joj tuzno cvileci govorio one slatke reci. Toga dana joj jednako u glavi; i toga i drugog i treceg dana jednako joj je posred srca, - ali ga u basti nema! Srela se s njim jednom u soru. On prosao pa joj se javlja, ali uctivo, hladno se javlja i prolazi. A Juli doslo cisto cudno sto se Saca tako cini nevest, a u snu joj tako mio i iskren i tuzan bio, a sad prilicno raspolozen. To je zabole jako. I ona postade sve sumornija, jednako joj zuje u glavi one reci i ona pesma iz sna, a pred ocima joj onaj tuzni pogled njegov! Jako joj zao sto je onaka bila. "Ah", mislila je u sebi, "samo jos jedared ako se nadje s njim, nece vise biti taka kao dosad".
Isla je svakog dana u bastu.
Jednoga dana radi ona tako u basti, kad cuje gde se nesto u komsijskoj basti provlaci, pa susti lisce. Sva pretrnu; srce joj jace zakuca, a obraze prodje mala rumen.
"On je zacelo!" misljase u sebi, i hitro doterivase kosu i odelo na sebi.
Zatim cuje neke korake, ali se jos nikako ne osvrce, nego se dala i kao zadubila u posao pa radi, a sva se pretvorila u uho, pa ceka kad ce je odande on nesto zapitati.
"Uh, bas je smokljan! Bas je pipav!" rece u sebi, a jednako iscekuje da cuje bas tamburu.
Ali svega toga ne bi. Zato stade sama pevuckati tiho kroz zube neku pesmu, a nesto joj se steglo u grlu, tako joj je zao i nepravo. Postade vec i nestrpljiva, a i ponos devojacki bi dignut.
"Sta se samo skanjuje tu vazdan!?" rece u sebi, pa ne mogav vise da izdrzi, polako prileti plotu, pogleda strasljivo oko sebe, pa se primace i zaviri u komsijsku bastu. Vidi lepo ono bure nasred baste na suncu, a vidi i to kako se neko sagnuo iza bureta pa se mice, ali nikako da se ispravi.
"Vidis, molim te, kako se krije; e bas je obesenjak! 'Oce da me uplasi pa me vreba!" veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom.
"A jao, kosti moje!" cu se odande iza bureta.
"Ko je to sad?" rece polako Jula, pa se izdize na prste da bolje vidi.
"Ej, starosti, starosti!" cu se glas tetka-Makrin, koja je dosla u bastu da obidje bure i natoci sirceta.
Kakvo neprijatno iznenadjenje! Dakle, nije to bio on! I Jula oseti nesto tesko u grudima, kao kad covek proguta vruc mekan hleb.
- Dobar dan, tetka-Makro! - oslovi je Jula.
- Bog ti pomog'o, dete! - zasisti odande tetka Makra.
- A sta radite to, slatka tetka-Makro? Di ste za toliko?
- Eto, obilazim, ovako stara, sirce, sinko. Snivala sam nocaske tako kojesta, a utuvila sam dobro, 'rano, da kad godj tako sto snivam, uvek mi se posle toga mora strefiti kakva godj steta u kuci, to je k'o sveto; pa zato, evo dodjo' da vidim da nije pukla slavina, il' da nisu presli ovi Rakilini djavoli iz komsiluka pa odvrnuli slavinu. A retko, dete, i dolazim u bastu. Nesto sam ti slaba, jedva se vucem.
- Pa jeste, - veli Jula - niko i ne nadgleda to bure.
- Ta obidje ga pokatkad moj Aca.
- Da, vid'la sam ga kanda tu onomadne.
- Jeste, 'rano, nema ga vec sedam-osam dana. Gazda mu najpre is'o po nekim backim salasima i met'o kupice, a posle otis'o poslom u rit, u lov na pijavice, pa na njemu ostavio ducan, a sutra dolazi, 'rano.
"Fala bogu, kad je samo zbog toga!" rece Jula u sebi, a posle dodade glasno: - Pa pozdrav'te ga, slatka tetka-Makro, pozdrav'te.
- E, ozdravicu ja, 'rano, kad me pronesu velikim sokakom - veli tetka Makra odlazeci. - Kad me zakopadu.
Posle toga je Jula veselo produzila rad u basti, i resila se, kad opet dodje na plot, da mu odgovori da je ona zasad tatina i mamina, a ono onomadne da je u ljutini kazala.
I, doista, sutradan, cim je cula tamburu, odmah je ponela kanticu za polivanje, i nasla se u poslu u basti. Ele, da ne budem dugacak i dosadan, toliko mogu reci da se opet razgovor otpoceo. Saca je pitao, a Jula je odgovarala, ali sad kako meko i kako nezno! I naposletku svrsilo se tim da je Saca bio posluzen dudom, onim krupnim spanskim dudom, kakvog nadaleko nije bilo, a nabrala ga je Jula sama svojom rukom; birala ga k'o golub zrno, i naslagala lepo na siroko vinovo lisce, pa mu dala kroz deru koja se toga dana prvi put pojavila na ogradi bastenskoj. A Saca je opet iz blagodarnosti izrezao na jednom drvetu u njihovoj basti jedno srce i dva pismena u njemu, pismo J i A.
- Ao, frajla-Julo, - rece joj Saca sav blazen - kad cu biti tako srecan da ja sam, svojom sopstvenom rukom, mogu brati u toj basci i ja sam ponuditi!
A zatim joj je pripovedao, drzeci je za ruku, kako je on od velike i bogate porodice, i kako nece dugo ostati u selu. Ici ce u Pestu ili Bec, da izuci hirurgiju. A njegova je porodica velika; sve sami notarosi i varmedjasi, a ima i dva arhimandrita u porodici. I sta ti sve nisu razgovarali! I kad jedno govori, ono drugo i ne dise i ne trepce od silne paznje i miloste.
Razisli su se zadovoljni. Saca je otisao blazen. Bio je poetski raspolozen. Celoga dana je prepisivao neku Pesmaricu, i iz nje prepisivao sve pesme koje su godile raspolozenju njegovom.
Posle ovoga sastanka vrlo su se cesto sastajali i razgovarali. Koliko je samo puta precula Jula kad je mama zove: "Ti kad se stogodj nakanis, ne znas sta je dosta!" kara je gospodja Sida i preti joj da ce izdati bastu pod arendu ako se bude jednako u njoj bavila. Ali i jeste bila basta uredjena: sve okopano, oplevljeno, uvek zaliveno, kao kakva promenada! I niko ih ziv nije znao i zaticao, sem tetka-Makre, a i ona je, sirota, bila i slabih ociju i malo nagluva od starosti. "Boze, a da l' su se kojiput poljubili, onako stojeci i razgovarajuci se na ogradi?" zapitace mozda koja radoznala citateljka, koja bi, kad se vec zrtvuje da cuti i nakani da cita, htela odmah da sve u jednoj knjizi nadje. " A ko ce ih znati; i ko im je, sto kazu, svetlio!" odgovara pisac. Saca nije bio bas tako smokljan, a ograda nije bila tako cesta, po svoj prilici da jesu. I kakav bi to opet roman bio bez poljubaca cak i u Desetoj svojoj glavi!


* * *

Eto tako se otpoceo i zapletao jedan roman u pop-Spirinoj kuci na mesec i vise dana pre i nekoliko dana posle gospodin-Perina dolaska. Dolazak gospodin-Pere nije izmenio bitno nista, - a mogao je vrlo lako. Da je gospodin Pera obratio dovoljno paznje; da je otvorio oci za cisto zlato a zatvorio usi sirenskim glasima, - bilo bi sve drukcije. Stari nasi vele da je decje srce kao vosak, - mozes praviti od njega sta hoces; a ja velim da je i u mladih devojaka srce kao vosak. Tako je i s Julom. Jer Jula je gospodina Peru samo jedared bolje posmatrala, kad je, to jest, pila iz velike case vodu, pa ga onako, kako vec to smerne devojke cine, preko case posmatrala pijuci polako, i dopao joj se. I da je gospodin Pera samo imao vesto oko da razazna zlato od lazna varka, i da je bio malo obazriviji, - izcezla bi slika Sacina iz Julina srca, kao da je nikad ni bilo nije! A ovako, Jula se oseti malo potisnuta od drugarice svoje. I ona odmah ponosno ustupi sasvim; i odmah nadje utehe porazu u samoci, u mislima na Sacu, i u mislima kojima se tako rado bave mlade, prvi put zaljubljene devojke, a to je: u mislima o svojoj smrti. Najradije je mislila o tome: kad bi umrla, ko bi je sve zalio, i kako bi je Saca tek zalio! I da li bi se od teske zalosti za njom iz pistolja ubio, ili bi u Tisu skocio? Pa kako bi ih jedno do drugoga ukopali i svi ozalili i cvecem im grobove zasadili, a njih spevale paorske devojke: kako su se voleli, i kako jedno bez drugog nije moglo da zivi na ovom svetu. A tek onaj san o Saci kako joj je zivo ostao u pameti! Tek posle toga sna Saca joj je dosao mnogo miliji, jer je tek u snu videla koliko bi joj tesko bilo kad bi ga izgubila. Ni ona ne bi mogla preziveti takav gubitak, sanjala je Jula budna; i ona bi se ubila, mislila je u sebi; ubila iz pistolja, ili bi u Tisu s brega. Posle toga sna nikako da joj iz glave izadje Saca! Zato ovaj i nije imao pravo kad je opet jednoga dana napao Julu sto joj je gospodin Pera doneo obecanu knjigu Preodnicu. Saca je bio ljubomoran i ljut; Jula mu se ispovedala sve kako je bilo. Ali joj on nije verovao; prebacivao joj je tako nemilosrdno da je sirota Jula sva uplakana izasla toga dana iz baste.
- No, sta ti je, sta slinis tu! Sta places? - pita je gospodja Sida.
- Pa kad vam nisam dobra! - odgovori Jula jecajuci. - Bolje da me nema, da se nisam ni rodila.
- No, no! Ne moras ti bas tako na kraj srca biti! 'Rano moja! Gle kakve su joj samo oci! - umiruje je gospodja Sida i ljubi je. - Idi odma' na bunar, pa se umi 'ladnom vodom.
Jula je poljubi u ruku i ode.
"Kako je sirota haglih i osetljiva! Pre toliko dana sam je karala, a ona, vidis ti to cudo, jos ni sad da se utesi!" - veli gospodja Sida, a oci joj pune suza. "Al' sasvim na moju familiju!"

Glava jedanaesta

U kojoj je ispripovedano sve sto je bila prirodna posledica Julinih cestih odlazenja i sastanaka u basti na ogradi, a sto je jos vise zaplelo stvar i dovelo do sukoba za koji se ca u Temisvaru culo. Ukratko, cela je Glava puna vrlo interesantnih stvari: izmedju ostalih, zavrsuje se poduzim monologom i jednim carobnim lukrativnim snom Nice boktera.

Davno su stigle iz polja krave u selo, i svaka usla u svoju avliju sa vimenom punim mleka, davno su vec i pomuzene bile, i domacice se jedna drugoj hvalile neverovatnom kolicinom mleka, tako neverovatnom da nijedna nije vec ni verovala. Na selo se pocela spustati blaga letnja noc i, kako se to pesnici lepo izrazavaju, pocela je umotavati u svoju mracnu koprenu sve selo sa kucama i bastama, ambarima i avlijama, samo visoki djermovi kao da probise vrhovima svojim tu koprenu i dizahu se pravo tamo zvezdama. Davno su prosla i poslednja kola popinim sokakom, i prasina koja se bila digla visoko iznad kuca spustala se polako i slagala mirno dva pedlja debelo, a najesen ce od nje jedno slavno blato da bude. Ko je sta imao da svrsi i kupi u bolti kod grka, svrsio je i kupio; i grk je vec uneo sve sto mu je stajalo ispred ducana: uneo i krupice soli i kenjecu, i lule i kamise, i bicalje i drenove budze, i ocila, i kremenja, i trud u sveznjicima, i bardak sirceta i grdno staklo kiselih paprika, i prekjuceranje zemicke i citavu cetvrt slanine koja je visila na zavidnoj visini i oko koje su povazdan obilazile, gledale, skljocale zubima i tuzno maukale komsijske macke sve dotle dok ne izgube glas i oci im ne izbele.
Niko ziv ne ide vise sokakom. Izumire polako i bahat ljudi, i topot konja, i tandrk kola i torokanje zena. Jedna po jedna klupa ispred kuca pod bagrenjem ostaje prazna. Ukucani sedeli ispred kuca posle vecere i razgovarali se o mnogim raznim stvarima. Razgovarali se: o koleri; o velikim ratovima i topovskim kuglama kolike su u staro doba velike bile, a kolike su sad; o mesecarima kako idu uz visoku dvokatnicu kao po patosu, pa tom prilikom spomenuli i o Glisi, koji je bio dvanaest godina u soldatima daleko tamo u Bukovini cak, kako je i on ili mesecar ili lopov, tako nesto, jer ide i onda po sokacima i kojekuda kad nikako i nema mesecine; razgovarali o gladnim godinama kad se sapurika mlela i jela i od sapurikina brasna cesnica i vasilica pravila; o skakavcima i pacovima, i o Talijanima majstorima sto imaju nekakvu svirajku pa umeju njome da ih izvabe iz sviju kuca i ambarova, pa ih izvedu za sobom, a pacovi trce kao na dacu za njima, a majstori jednako sviraju pa ih izvedu cak iza varosi do velike bare ili na Tisu, a pacovi sve jedan preko drugoga, pa kao ljudi skacu u baru ili u Tisu.
Pred drugom kucom opet pripovedali o Rusima. Jedan pripoveda kako su Rusi najvece carstvo, i kako sa svakim ratuju i svakoga tuku u ratu; a bog im pomaze, jer drze sve poste, pa poste i na sami drugi dan Bozica, ako se, to jest, strefi da padne u sredu ili petak. Dok je leto, oni hoce nesto i da otrpe, pa cute, ali tuve sve, i cekaju zimu, jer su, kazu, leti mlitavi, a kad zasvira severac i zaokupi mecava, a njima tek onda dodje prava njihova snaga, pa se onda njihov car samo prekrsti sa tri prsta kao i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je sprske vere): "Ko 'oce da se bijemo? Evo, tu sam nek mi izadje!" A oni cute kao misevi.
Pred trecom kucom, opet, sedela baba Savka, kocoperna baba, pa pripovedala svojoj komsinici, drugoj jednoj babi, kako joj se juce na noc prisnio njen pokojni Lala. "Dos'o pa stao pred mene", pripoveda Savka, "ali ni nalik na onoga zivog Lalu. A kere zalajale iz celog komsiluka pa laju, laju, a ja i' rasterujem zaracem i branim pokojnog mog. A on oslabio, boze, pa pocrnio u licu, a na glavi mu neki stari poderani sesir k'o da ga je sa strasila skin'o, a doroc mu sav iskrpljen, pa stao pa me gleda i zalostivo mase glavom. A ja ne mogu k'o odma' da ga poznam, a on se zaplak'o pa kaze: "He, ko je odande odakle ja dolazim, tog tesko poznadu. Eto", kaze, "i mene, pa moji me ne poznaju". - "Ta jesi li ti to, Lalo?" rek'o ja. "O, Lalo moj, a otkud ti?" A on mi kaze: "E, moja Savka, moja Savka! Ne pitaj me", veli, "odakle sam dos'o! Ja sam ti izdaleka, od tudje zemlje, iz tudja sveta, di petli ne poju, di zvona ne zvone, di se odzaci ne puse; ja sam ti, moja Savka, sa onoga sveta", kaze mi on, "di nema roda za mene". A ja ga pitam: "Pa sta bi ti 'teo, rode, sto ne sednes?" A on mi kaze: "Nije mi do sedenja, n i divanjenja, kratko je vreme, bojim se", kaze, " petlova, nego sam dos'o da tebe vidim i da te nadgledam i da ti kazem, Savka, dobro da utuvis ovo: trazi druga, trazi stubac kuci; a vec meni tamo kako je da je, nego se bar ti ne muci i ne zlopati na tim vasim svetu", kaze! "A ja cu se", kaze, " strpiti i pricekati tebe !" A ja ga pitam: "Jesi li gladan, staratelju i jedan tutore moj; da ti spremim, rode, golubica u rasolu, to si ti uvek rado jevo?" A on mi odgovori: "Proslo je to za mene, snago moja, nego ti udari k'o sto sam ti kaz'o; slusaj ti samo meneka, ja sam ti", kaze, "uvek dobra zeleo!" A ja sve jednako k'o ne znam da je on umro, pa kazem: "A ko ce tebe, rode, negovati i po tabanima ceskati, ako se ja, ne daj boze, i po treci put udam, k'o sto mi ti, eto sadakana, sovjetujes!" A on mi kaze: "E, moja Savka, nije meni do zene! Tamo ja i ne znam", kaze, " je l' sam musko il' nisam! Udaj se ti samo, ta mozda mi", kaze, "neces vise ni trebati!" - " A posle ga kao ujedared nestalo, a mesto njega ost'o samo neki doroc, pa rasirio rukave pa kao ide meni, a ja se utom trgnem. I sad, nikako da mi izadje iz glave to sto mi je govorio. Pa sam ti, sadakana drugo, na muki velikoj. Jedno mi zameranje pristoji: ako poslusam njega, kasti, jedan testament njegov, - zamericu se svetu; a ako poslusam svet, zamericu se njemukana! A uvek sam ga za zivota slusala, rodjena moja, pa zar sad da ga ne poslusam!? Ej Lalo, Lalo! Kako je meneka brez tebe, brez svoga, kasti, druga! Badava je tu Arsa, i puna kuca! Sta je meni taj Arsa? Sogor! Sogor, sto kazu, tudja forinta! Ej, Lalo, Lalo!" Furt mi tvoje reci i tvoj testament zuji u glavi i u usima".
A pred cetvrtom kucom pripovedaju o nekoj svekrvi kako je vestica, pa se iskopistila na svoju snahu, zavadila je s muzem, pa dolazi svaku noc; dokle je tu, sve se cuju izdaleka sijacke gajde kako tanko sviraju, a ona je davi i vice joj jednako: "Ti si me", veli, "u ove neciste sile oterala i ja dusu moju izgubila!" pa se sve zatrcava od vrata krevetu, seda joj na grudipa se ceslja grebenom i davi je. I tako to svaku noc radi, i tako to traje dok petli ne zapevaju, a onda odjedared kao da u zemlju propadne.
Pred petom se kucom opet sakupili oko jednoga koji se onomadne vratio iz Beckereka - kamo je odvezao bio neke Civute, grosicare zitarske - i koji im je pripovedao mnogo novih i cudnovatih stvari. Pripovedao im je kako je u Beckereku slusao i cuo od jednoga gospodara koji je mnogo knjiga procitao, a i sad jos jednako povazdan cita sve novine, kako su se tu skoro, lane ili onomlane, neki ljudi, cak tamo preko mora u Americi, spremali da pucaju iz topa na mesec. Pa vec i izracunali lepo sve kredom: koliki treba da je top, koliko tane, a koliko baruta i do kog termina treba da stigne tamo tane i da tresne o mesec. Pa bas taman kad su vec hteli da pripale top, seti se jedan Banacanin, bas ce biti da je bio iz Idjosa, koji se tu strefio, da skine sesir i mane rukom i kaze: "Molim lepo", kaze, "gospodari! Sad vi 'ocete, napriliku kasti, onako, k'o ljudi, da opalite na onaj mesec gore. To je sve lepo i krasno i fajn", veli Idjosanin, "ali je l' vam palo na um sta ce biti ondakana od nasi' usiju kad ovaj top rikne k'o sto magaraca; ta nece tu ostati citava uveta sve do Idjosa. Aj, jeste l' to promislili?! A posle, "neka", veli, "djavo nosi i nase usi, ni magarac se", kaze, "nije proslavio sa onolikim njegovim. Al' sta cemo brez mesecine ? Sta ga ce tu staloga probiveni' i konja posakaceni' biti, kad jos i pored mesecine pa jedva da sacuvam vranca od rdjavi' ljudi! Aj, to ja vas pitam?" A oni se, vele, uhvatili svaki za svoje usi, pa zinuli, pa se zamislili a posle ga pitali: "A odakle si ti, prijatelju?" A on kaze: "Ja sam iz Idjosa!" - "Iz Idjosa?" pitaju oni. - "Bas iz Idjosa!" - "A di je to?" - "Ta Idjos", kaze on, "zar Idjos ne znate?! Ta izmedju Sajana i Kikinde, al' ja nisam diskrecanin!" - "E, fala ti" kazu mu oni, "i za nase usi i za mesecinu. Necemo pucati; samo steta sto smo se toliko istrosili! A dobro si kaz'o: odkud ti samo pade na pamet to? A culi smo", kazu oni, "da su svi Idjosani na tvoju vormu pametni! A, bas ti fala!" - "I tako od oto doba", pripoveda onaj dalje, "kad si tamo, samo kazi da s' iz Idjosa, pa ne beri brige; jerbo su Banacani spasli svetu mesecinu, i mesec ostao na starom svom mestu. I tako odonda je svaki Idjosanin fraj na skeli i na cupriji i svud, i ne mora imati pasos kad kupuje barut za cvorke i zeceve, i ne mora da pusi trafiku, niti mu iko trazi pasos kad prodaje konje. To je idjosko pravo odondak." - Tako onaj pripoveda, a oni oko njega zinuli pa slusaju; poneki jos cetvrt sata ostao sa razjapljenim ustima od cuda, sve dok mu nisu kazali da zaklopi usta i da ide spavati. Tako se, eto, jedan nas Banacanin u dalekom svetu procuo, a Idjosanima obecano jedno zvono od onoga topa.
Tako se, eto, razgovaralo o svacemu ispred kuca po klupama. Razgovarali se najpre zivlje, pa sve lakse i lakse, pa kad se umorio i pripovedalo i slusaoci, i svima se vec pocele krpiti oci, nastade zevanje i nastase cesce pauze. Izumire razgovor duz celog sora, i zamenjuje se lavezom pasa i koncertom zaba iz sviju jendeka ispred kuce.
Tek cujes ovde onde gde neko zeva i veli: "Ha-a-aj, ahj, 'ajde da se to malo pospava, bice i sutra dana za razgovor!" - "Laku noc!" vicu s jedne strane. - "Laku i blagu!" odgovaraju s druge. - "Zar tako rano? A steta ovako fajn noc!" -"Ta bilo je razgovora, pa isuvise. I tako sutra valja podraniti; do'ce nam napolicari", veli opet neko. - "A sta znate! Gotovo i mi cemo skoro. Treba i nama da podranimo", cuje se opet neki glas iz preka, "valja u rit da nasecemo trske, da pokrpimo krov, jerbo je vec sramota kakav je. Izgleda cupav i odrpan k'o bojtarova kapa. Laku noc!"
Dok malo posle i to ne umukne zajedno sa nestankom onih silueta ispred kuce. Jos malo zivota ima po avlijama, odakle cujes kako se rakolje i cucore kokoske na drvetu ili kako skripi djeram; to vuku vodu da baba opere noge, i dok pere on grdi i izdaje naredbe za sutra. Zatim jos cujes kako se zatvaraju avlijska vrata i kako cupavi zeljov vuce lanac po avliji i lane ponekad, obicaja radi, dok i toga nestane naposletku.
Mrak je pritisnuo i omotao sve. Nema mesecine. A i sta ce je veceras kad se Saca sprema na nesto veliko i odvazno; a zato su taman dovoljne i one sitne zvezdice koje svetle i svalerski zmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Sacu u njemu, koji se zurno uputio, pa najedared zastao. Cuo je neke korake iz daljine, pa se sklonio u hlad ispod nekog bagrenja.
To behu koraci seoskog boktera ca-Nice, koji je javljao selu koje je doba, i cuvao selo od lopova, pored sve kletve kojiom su ga bedili da je i sam s njima ponekad bivao u ortakluku. Saca je cuo Nicu kako ide, kako se leno vuce kroz sokak, kako zeva, i posle krese ocilom u trud, pali lulu i psuje Civutina sto mu je dao sitnu trafiku; a posle grdi nekog gazdu sto drzi zla garova koji grize kapiju kad god on prodje i laje na vlast. I bokter je prosao popinim sorom, otisao u drugi, i iz ovoga u treci sokak, i tu je dunuo ravno dvanaest puta u svoj bokterski rog, a posle cetvrt sata jos jedanput, i ukravsi tako citav jedan sat, legao je kao svaki umoran
covek kome je blagi tvorac odredio noc za odmor i spavanje, i zahrkao je, i nije primetio kad je Saca savio u popin sokak.
Saca je isao polako, sve ispod bagrenja, dok nije dosao blizu pop-Spirine kuce. Tad mu je jace zalupalo srce kao svkaom, ma kako smeo covek da je, sto zakuca pred drskim preduzecem. I on uze tamburu, i poce jos izdaleka polako udarati u nju onu vec dobro poznatu pesmu: "Ti vec spavas, zlato moje", tako tiho da je glase njene moglo cuti samo Julino zaljubljeno uho.
Saca se pre tri dana sporeckao s Julom na deri u basti, kao sto je citaocima vec poznato iz zavrsetka prosle Glave, i opet nije dolazio tri dana, i zarekao se da nece nikad vise doci, ni boga joj nazvati, nego ce otici u svet. Pa kao sto je rekao, tako je i porekao. Nije mogao da produzi bar jos tri dana, iako je rad bio, nego se krenuo da se javi Juli. Cuo je od tetke da je pitala za njega, i milo mu bilo sto je namucio malo svojom ljubomornoscu.
Posle male kavge najlepse je da dodje jedna serenada, a tako zahteva i logika dogadjaja. A Jula ce ga cuti jedina u kuci, jer tata joj spava cak u avliji ispod komarnika, a ona s mamom u sobi do sokaka, gde obicno sve udavace najradije spavaju. Ni mama u sobi nije mogla cuti tamburu. Ali Jula je cula, i odmah je skocila iz kreveta k prozoru, pa kroz razredjene salukatre videla neku priliku, i odmah u njoj poznala Sacu; cula sitnu tamburu i razumela reci dobro poznate joj pesme, iako je Saca, kao obazriv i moroljubiv berberski asistent, i nije smeo zapevati. On je samo tiho udarao u tamburu, tiho kao zujanje pcela u prolece, a ona je, u sebi naravno, pratila recima: "Ti vec spavas zlato moje, (govori Jula u sebi pesmu), tebe grli slatki san, spavaj, spavaj, laku noc, o, Julo, bog ti u pomoc!"
Jest, to kaze dragan kroz jasne zice i kroz suvo drvo tamburovo.
Eh ! Sta bi kazala sada Jula da sme od mame, da se, to jest, ne boji da je probudi?! Zar bi manje poezije bilo u recima Julinim nego u ovim gotovim stihovima, sad posle ponoci, kad sve selo, pa i sam Nica bokter spava, kad je noc tako lepa, zvezde tako lepo zmirkaju s tamnoplavog neba, i krv kljuca i kipi u ova dva budna zaljubljena stvora?! Zar bi njen odgovor na pesmu bio slabija pesma, samo da je smela dati od sebe glasa? Srce joj je udaralo u grudima, kao pijan domacin kad gruva na avlijska vrata, udaralo da iskoci. Valjda je zato i pritisla levom rukom grudi, a desnom digla polako zavesu i stala slusati pesmu, i kroz salukatre rekla mu: "Laku noc, laku noc!"
- Juco! - cu se glas gospodja-Sidin. - O Juco!
- Jao, ta mama je budna! - prosaputa Jula.
- Juco! ... Jesi li ti to?
- Ja sam, mamo! - odgovori plasljivo Jula.
- Sta radis tamo u to doba? - pita je gospodja Sida, koju je komarac pecnuo i kasalj probudio.
- Pa... eto... vrucina mi...
- Sta je to tamo napolju?
- Ta onaj njihov macak dos'o tu pod nas pendzer, pa sve larma! Tako je bezobrazan...
- Kakvi su oni, - veli gospodja Sida zevajuci - taki im je i macak.
- Nastade mala pauza.
- Juco, jesi l' jos na pendzeru?
- Jesam, mamo!
- Otvori malo salukatre! U sobi je k'o u rernu, vrucina mi je. Pa zapali malo omana, eno na'ces tamo na ormanu, pored strikeraja, pa zapali. Ovi prokleti komarci ujedaju k'o kere, mora da su oni pravi ritski. Jedan me otoic uj'o bas ispod oka, tako da me je iz najtvrdjeg sna probudio, obesenjak jedan!
Utom zaurla pop-Cirin pas, ne trpeci, kao i svi u njegovom rodu, muziku.
- Za gazdom! prosapta gospodja Spirinica.
Jula rado i veselo poslusa mamu, i otvori sirom prozor, a Saca se privuce polako, a Jula mu pruzi svoje bele pune rucice, koje je ovaj - nemojte misliti da pisac preteruje, iako se sve ovo dogadja u jednom selu - galantno i obilno obasipao poljupcima.
- Laku noc... dosta je, ukebace nas! - sapuce Jula, i otima ruke za koje se Saca kao davljenik uhvatio, i ne pusta ih, nego joj sapatom odgovara, pa se tako tiho razgovaraju.
- A sta ti tu stojis? - reci ce gospodja Sida, koja se docnije opet probudila kad je Jula kinula.
- Pa vi ste mi kazali da otvorim malo pendzer!
- O, casni te, dete! Pa sto ga nisi odma' zatvorila?
- Pa cekala sam da mi vi opet kazete.
- Pa zar ti onondak furt tu stojis?! O, dete, dete! 'Ajd zatvori, dosta je, nakupice se komarci opet.
- 'Ocu, mamo.
- Da nisi ozebla, 'rano? 'Oces da ti dam moju slofkapu?
- Fala, mamo! Toplo mi je zdravo - rece Jula, pa zatvori prozor i leze u krevet, ali ne sklopi oka i ne zaspa cele te noci. A i sta ce joj spavanje i san kad ovako budna lepse sanja.
A i Saca se brzo nadje kod kuce. Leteo je sav blazen na krilima srecne i utesne ljubavi, tako lako da cisto nije osecao da tabanima dodiruje zemlju. Usput nije srecom nikoga sreo do ca-Nicu boktera. Brzo natuce sesir na oci, pa ubrza pored njega, ali ga ostro oko ca-Nicino ipak poznade.
- Broj'tro, brico! - viknu mu malo lolinski ca-Nica, pa se iskaslja onako u srpskom smislu.
- Laku noc, ca-Nico! - odgovara mu brzo i tiho Saca, pa gura tamburu pod kaputic, i sve brze perja.
- A di smo to bili nocaske, sinovce, aj? Ko se to nocom u gluvo doba brije, aj?
- Niko! - odgovara Saca izdaleka vec.
- He-he! - smeje se Nica. - "Sve po 'ladu, da ga ne poznadu!" Aaa! Sinovce, ne valja ti pos'o!
- 'Ajde ne larmaj tu, nego duvaj sat,e kad si za to placen! - cu se jos izdaleka Sacin glas.
- Ajd-ajd - produzi Nica vise za sebe. - Nosi te djavo, a i trazis djavola! Samo nemoj posle drekati kad te tako digodj u brijanju ukebaju, pa ti vilama natrukaju na ledji slovo sca! He-he! - produzuje Nica, namestajuci se na jednoj klupi pred kucom - nemoj samo posle drekati, to ja velim, kad te stanu levcom ili tako cimgodj polivati. Trazite djavola nocom, - nastavlja Nica, posto se dobro namestio na klupi - a posle vam ca-Nica kriv, kad stanu vile da igraju po ledji; kriv vam ca-Nica sto ne cuva varos k'o da ja imam solginu placu! Cudna mi placa, al' su se prekinuli! Ne stize ni za traviku! Jos da nema onako pomalo kad neko zapadne u skripac, pa "pomagaj, ca-Nico", mor'o bi' bagov da pusim k'o poslednji pavor! Da sam se kojom srecom porodio za pudara ili bojtara, uha! Di bi moj kraj biosadakana! Nego 'ocu ja drzavu da sluzim; 'oce Nica da je i on neki majkin beamter, kad mu ni njegov cukundeda, a ni iko u vamiliji nije taj 'lebac jevo, ni to bio! Al' kako sam radio, tako sam i pros'o; tako mi i treba! Jedva za duvan i slaninu!
A zatim stade zevati.
- Ha-a-aj, haj-haj! - zeva i veli: - Daj da se to zadimani jedna! - rece pa napuni i zapali lulu, i stade puckati i pljuckati onako po banatski, pa se da u duboke misli.Dugo je puckao i mislio, a posle opet otpocne monolog svoj. "Di li je to, da mi je samo znati, bilo nocaske ovo berberce?! To ja furt studiram, pa evo nikako ne mogu da iskumstiram! Di je to samo, lola jedna, do ovo doba mog'o biti?!... Ako ne bidne kod Acimovi'?! Acim je juce ujutru, pre sveta, odvez'o neke Dzide u Temisvar,; tek ako priksutra dodje natrag. A njegova Krista, djavo od zene! A lepo sam ja njega ucio i divanio mu: "Acime, more, Acime, slusaj ti mene! Nisam stariji, al' sam pametniji od tebe! Sve sam ja to, vi's, proter'o i prozivio, i vise, stono kazu, sveta vidio od tebe. Acime, Acime! Ne uzimaj mladu zenu, ne uzimaj sebi bedu na vrat, Acime, magarce Acime, nije to za tebekana, ta kadasnji si ti covek! Bice na vormu sto peva Giga Bacvanin svirac: "Sedam dera, cetrnaest svalera!" - "Aja, nece on da slusa mene, 'oce on da je pametniji od mene. E, moj Acime, moj Acime! Bolje da sedis kod kuce, pa da cuvas kucu, kad ti je bog dao dosta od cega ces da zivis, nego sto kocijasis kojekud po belim svetu".
Tako zavrsi Nica svoj monolog, pa opet produzi da misli; nabije ponovo lulu, ukrese i zapali je. I opet pusi, pljucka i misli, a od silnih misli zabolela ga vec glava.
"Il` ako nije bio bas kod samog gospodin... he-he, a on i nije tu, nego na putu", veli Nica, pa vrti glavom. "A sta ja tu lupam glavu", veli Nica. "A kakva je fajn ova noc, nije ni cudo! Ta cudo bi bilo da nisam nikog sreo. Ej, da nisam samo na duznosti, doslo mi je da se i ja ovako mator kesa prodjavolim malo... He, he! A sta bi mi k'o falilo!? Ne da se bas ni Nica svakoj susi! Nego ubila me ova moja sirotinja, pa mi nije ni do cega! A da vi's da natucem svilen sesir preko desnog oka, pa cizme na bore na noge, pa stivu lulu pustim na dugacak kamis nuz trbu', da vi's ondak djavolstva! Nego ovako u ovom masnom sesiru i dorocu, pa i ne mili mi se ni da pogledam kudgodj. Eto, pa i ovako, kakav sam da sam, pa opet se strefi pa ponekoj zamaknem za oko. Eno bas u Taticevom soru, ona Arsina punica, k'o rek'o bi da me je begenisala; jerbo kad god prodjem pored nje, a ona se uvek ondak seti pa namesca maramu i zulove, pa namesca usta i pogleda me, a kad vec prodjem, ona se uvek ondak iskaslje malo, pa me pita: "Kako ti je, Nico, brez zene?" A ja joj kazem: "Bas k'o i tebikana brez coveka". A ona se opet nakaslje, a ja k'o velim: kad bas 'oces, i bice ti! Fajn zena, sto jest, zustra baba! A steta sto nije u mojoj parokiji! Pa cerez toga bas i mislim da se promenim sas onim mojim pajtasom i kolegom, onim Micom, jerbo to je njegova parokija, njegov kvart, pa da vi's ondak veselja! A sto sam ja tunakara stao da lupam glavu cerez Sace brice! E, cudo mi niko! Ta kad sad nece, a da kad ce, djavola! A zar sam ja opet bio bolji kad sam bio njegovi' godina?! Tane mu gosino! Ta da nisam i ja priko jego brez fenjera ter'o kera, zar bi' danas stao da bidnem bokter, pa da k'o niki sarov rezim i lajem cerez tudjeg imanja, a za tudju 'asnu? Di bi moj gazdasag bio! Al' poslo!" odmahnu Nica rukom. "A da je ostalo ono staro, ta ne bi' mu bio bokter ni u samim Becu oko careve palate, a kamol' u ovom kavonim selu! Ali, sta je tu je; fala bogu kad nije i gore!" "Ha-aaa!" zeva i nastavlja. "Cisto me vec zabolela glava od ovi' silni' misli. Daj da se to malo prilegne i prodrema, evo vec i petli!" rece Nica, pa uze rog i dune triput - iako je tek dva sata po ponoci bilo - a lulu zadenu za kais od desnog opanka, pa leze na klupu i nasloni se na desnu ruku, sklopi svoje vazda budne oci, i zaspa po drugi put.


* * *

Nije trajalo dugo, a ca-Nica se stade u snu smesiti. Blazeni osmejak mu lebdijase na usnama ispod brkova koji su bili onako po banatski potkresani, pa isgledali nad usnama kao ivica ili streja dobro zbijenog i upravljenog krova od trske. Bese to osmejak pravednika koji spava i sniva kako polucuje nagradu. I san stade plesti svoje tanko tkivo oko Nice boktera koji hrkase, i brzo ogradi oko njega divnu kucu od tvrda materijala, a bez intabulacije i krajcare duga, ogradi ga kucom velikom, prostranom, i punom svega i svacega. I Nica snivase divan jutarnji san.
Sniva, a on kao vec ozenjen bas onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad kao muz i zena. Usao Nica u gazdasag, pa ga svi u kuci postuju i rade, a njemu ne dadu nista da radi, a njemu vele: "Neka, ca-Nico, ne trudi se, mi cemo sve to vec i sami, i brez vas!" A on se bas i ne otima mnogo, nego se samo ujutru premesti iz kreveta na krevetac, odmah tu do kreveta, pa lezi tu ceo celcati dan bosonog potrbuske na krevecu, a ovaj malo potvrd. Oseca lepo ca-Nica kako lezi na tvrdoj dasci, pa mu samo pomalo cudno kako to tako gazdacka kuca, a tako tvrd krevetac. Ali se ipak dobro oseca. Lezi tako potrbuske, pa pusi i pljucka,
preko svog kratkog kamisa, - jer ca-Nica, iako je usao u gazdasag i mogao sad zapaliti kao solgabirov stivu lulu, ipak se nije ponevidio, nego je i posle pusio na svoj kratak kamis od krajcare. Pusi tako, i samo izvoleva. A Savka, sadasnja njegova baba, kao mesi u nacvama hleb, pa mu okrenula ledja. Malo-malo pa se tek okrene na nj, pa ga lepo pogleda, a jednako mesi zivo i zustro, a sve se na njoj trese, a Nica je zadovoljno gleda kako je vredna. A ona se kao okrenula, pa ga onako lepo gleda i pita: "Oces li, snago, da ti Savka napravi lepinje?" A on joj veli: "Ta bas nisam s raskida, samo je onako podebelo namazi s mascom; metni na nju dvaput onoliko masti koliko meces u zizak. Pa malo slanine kad bi mi ispekla na vatri, ne bi mi skodilo zbog kaslja prokletog. A i malo kozurice, znas da svi u mojoj familiji rado jedemo kozurice s vatre". "Pa kol'ko da ispecem kozurice, perzekutore moj?" pita ga kao Savka. "Pa, onako... kol'ko za jedan dobar opanak", veli joj Nica. "Ne skodi ako bidne i vise. Ako stogodj i pretekne; nije zgoreg da uvek ima u kuci przene kozurice. A trebace i cerez miseva; nakotila se pogan, nos da odgrize; ja cu nataknuti na misolovku, a znas da je mis popasan na pecenu kozuricu k'o Vla' na ribu", veli joj Nica, pa se okrene malo na ledja da se malo odmori, a ona ga pogleda svaki cas, pa mu odgovara: "Bice sve k'o sto si rek'o i izvolev'o, solgabirove moj! 'Ocu, snago moja, a da kome cu ako tebi necu debelo mazati, ta da sto smo se uzeli! Gazdacka je ovo kuca, rode, ti samo izvolevaj! Ta stek'o je moj pokojni Lala, radio od jutra do mraka, i stek'o dosta, da ti sada ne moras raditi, nego ti samo, Nico, izvolevaj! Ta bice tebikana, makar ni Arsi ne doteklo, jerbo si mi ti blizi rod". A Nici milo, boze, kad je gleda kako mesi, kako se brine za njega, i kako se nadnela nad nacve pa mesi hleb, pa se sve na njoj trese. Milo mu, pa je gleda jednako, i jednako se smesi.
Ah, jutarnji snovi, vraski, nestasni snovi! Kakve divne i zanosljive, sarene i mile slike izatkivate vi zorom, i varate njima coveka, slabo to stvorenje! - Gledajte samosrecnoga i zadovoljnoga Nicu kako je zavaran i ocaran njima; kako mu se smesi brk ocekujuci vrucu, posoljenu i mascu debelo premazanu lepinju, i pecenu slaninu i kozuricu s vatre - sto svi u njegovoj familiji rado jedu - i gledeci s ledja jedru i okruglu svoju Savku kako zivo mesi i kako se sva trese!
I sve ce te krasne slike domalo, za trenutak jedan, nestati i isceznuti! Nestace ih kao dima i pepela od trafike kad ga ca-Nica duhne sa lule; proderace se naskoro lepa i sarena slika ta, kao tanka paucina sto se prodere kad bumbar proleti kroz nju, - cim samo prvi paor jutros prodje kraj spavaciva Nice, i vikne mu: "Broj'tro, ca-Nico!"

Glava dvanaesta

U kojoj ce, sto kazu, prsnuti tikva, i dogoditi se ono cemu se niko nije nadao, i sto bi se zamerilo i samim prostim parohijanima kad urade.

Ovo nekoliko dana dok su obe popadije mehovima mrzosti i pakosti jednako potpirivale i sve vise rapaljivale oganj kavge i svadje, nijedan od oba popa nije bio u selu kod kuce, nego obojica negde na putu. Da nisu tih dana odsustvovali, bog zna da li bi bilo svega toga, pa naravno i same ove pripovetke. Ne bi se, mozda, stvari od toga stepena tako nesrecno razvile. Ali, ovako... Ali uzalud sve deklamacije; otpucilo se nizbrdo, i ko ce sad pred to stati i zaustaviti.
I jedna i druga popadija jedva je cekala da joj se popa vrati, da se sita najada i potuzi na, tako reci, dojuceranju svoju najbolju drugu i prijateljicu. Najpre se vratio pop Spira, a dan docnije i pop Cira. Gospodja Sida je vec dobro spremila pop-Spiru i napunila mu usi, ostalo je samo jos da i gospodja Persa ne izostane iza svoje komsinice.
- Erza, o Erza! - viknu gospodja Persa kad cu da stadose kola pred kapiju - ostavi to pile, ja cu ga ocupati, pa strci i otvori kapiju, eto nam milostivog gospodina s puta.
Zatutnjila Erza, onako bosonoga, i otvori kapiju kroz koju ulaze kola, a u njima pop Cira sav prasan, u nekom starom sesiru koji je jos djakom kupio.
- Dobro dosli!
- Bolje vas nas'o - rece pop Cira skidajuci se s kola. Ja sam se malo poduze zadrz'o na putu. He, al' sta mu znas; te 'ajd ovo, 'ajd ono... ele, k'o sto vidis, ost'o sam citava tri dana preko termina. To je ono sto kazu: "U grad kad 'oces, a iz grada kad te puste!" Pazi, Erza, polako; porculan je, polupace se! Celog sam puta im'o s njim glavobolju.
- No, dobro samo kad si i sad dos'o. Mi se vec zabrinuli di si to. A vec Melaniju sirotu ne mogu da umirim. "Juh", kaze, "da nije samo papi unangenem stogodj pasiralo". A ja kazem:
"Nije, nije, 'rano, dobar je bog!"
- Nije, fala bogu. Meni nije, a valjda ni vama nije.
- The, kako se uzme. Zdravi smo, a vec cuces dok se odmoris, sve krasne stvari, sve lepse iza lepseg.
- No, pa kako, kako? Vi mi se i ne falite kako ste proveli ovo nekoliko dana bez mene? Kako u selu? Kako u kuci? Ded', boga ti, peskir, Perso - rece umivajuci se. - Kako ste zivili i provodili se?
- Kako!? Naopako! K'o kera u bunaru, sto rek'o paor. Dobro te si dos'o, a da je jos malo potrajalo, mor'o bi nas traziti po svetu. Doslo mi je bilo, u jedan ma', da ostavim ovu pustoljinu.
- Eto ti sad! - veli pop Cira. - Ta nije valjda?
- Ta ti vec dabome da mi nisi nikad verovao! A otkad ti govorim ja.
- Sta mi govoris? Pa sta je to, daklem, bilo? Da se nije kakva nesreca dogodila?
- A, bas naprotiv, sve je veselo islo. Steta sto nisi bio tu, mozda bi i tebi davali nahtmuziku - veli zajedljivo gospodja Persa.
- Ne razumem te bas nista - veli pop Cira.
- Pa to i nije lako razumeti.
- 'Ajde, nemoj mi tu... i tako ne znam ni di mi je glava od puta i silna truckanja.
- Bili smo k'o u aristu - nastavlja gospodja Persa. - Melanija samo sedi i place. Sto se ovo dana siroto dete naplakalo, nece se celoga veka toliko naplakati.
- No, pa sta je dakle?
- Kod svoje rodjene kuce, pa da ne smes ni nos da promolis kroz kapiju. Eto tako smo vreme, Ciro, doziveli i docekali. K'o da smo poslednji u selu!
- Ta 'oces li vec jedanput kazati sta je to bilo?
- Ta... ona tamo, ona pop-Spirina, grom ih spalio! Nemoj me ni pitati. Ne volem ni da se setim toga, a kamol' da ti jos pripovedam.
- No, pa sta je bilo to opet sad?
- Pa od onog jauzna, Sida drvlje i kamenje na nas ovamo. Da propadnem u zemlju pred onim mladim covekom! Od njega me najvise sramota!
- Oho! Pa to ti meni nesto krupno kazujes!
- Takve sekiracije sto smo ovo dana od nji` imali, ne bi' ni u snu snivala, nit' bi verovala da mi je pre toga kogodj rek'o da ce do toga doci.
- Pa sta kaze onaj paor? - zapita vec malo ljutito pop Cira.
- Pa to i jeste sto me jedi! Potpustio onu bestiju, a on se izvuk`o: otis`o negde na put, a nju ostavio da gazduje.
- Al` ti mi ne rece sta je to sve radila?
- Otkad si se ti krenuo na taj prokleti put, - otpoce gospodja Persa posto se namesti u staru fotelju - nisam ti ja, Ciro, ni ja ni Melanija, imali ni mirna dana ni mirna sna. Kazem ti, ni danjom ni nocom nismo bili mirni od nji'ovih bezobrazluka. Taman jedno prestane, kad al' eto ti drugo se pocne, pa tako furt. Danjom metnuli neko reseto pred kucu, pa se setili tu da resetaju zito; pa neka
pleva, neka prasina k'o da je i onako malo na sokaku; a nocom neki gajdasi, tamburasi, trumbetasi, Ciro, neki kurmaheri i neke nahtmuzike, k'o da smo na Tisa-partu, tako mi je izgledalo.
- Oho! No, to je, k'o sto vidim, sve lepse i lepse.
- Da sta ti mislis!? Celog bogovetnog dana lupa ono prokleto reseto i tera plevu sve na nasu stranu; ne mozes k'o covek izaci na sokak od prasine. A nocom se opet vuce citava kompanija; tu su ti sa nekim trumbetama, nekim verglovima, pa ceo sor ne moze oka da sklopi.
- Pa sta su ti se zavezala usta, kad ih imas, fala bogu, pa da im kazes da valjda jos neko sedi u ovom sokaku?
- A da sta sam nego to uradila! Pa mislis da mi je stogodj pomoglo? Siljala sam Erzu da joj kaze kako to nije lepo da iznesu reseto za zito na sokak, kod onolike nji'ove avlije, kako nam svima smeta i pravi larmu po sokaku. Ta nije da je djipala i praskala, ta nije da je vikala, vec mislis sad ce je slog. Sve skace k'o gumalastika od zemlje, kol'ko je pakosna, bestija i aspida jedna vasilijska, pa porucuje po Erzi i kaze: "Pozdravi ti", kaze, "tvoju milostivu tejsasonku, nek ona ne tura", kaze, "svoj nos u moj virsoft; kome je dao bog, taj i reseta zito. Tako ti kazi", kaze, "da sam je pozdravila!" Umal' sirotu nasu Erzu ni krivu ni duznu nije istukla.
- No, to mi se dopada! - veli ljutito pop Cira, a popadija doliva ulja na plamen gneva pop-Cirina pa nastavlja:
- "Bolje", porucuje mi ona po Erzi, "neka pazi ona", to jest ja da pazim, "neka pricuva ona onu njenu princezu", a to je, znas, nisanila na nasu Melaniju, "nek pricuva onu njenu Genofefu", kaze, "dok joj nisu spevali paori u soru!"
- Oho! - rece pop Cira i dize obrve cak pod celepus. - Oho!
- E, sad gledaj ti samo, molim te, te uncutarije i toga bezobrazluka od jedne aspide, sto se ona usudila da kaze. I ona se nasla da mi cuva kucu; ona, i to moju kucu da cuva. Al` i ja sam joj k'o sto treba i odgovorila - veli zadovoljno i blazeno gospodja Persa. - Pozdravila sam je i rekla sam joj nek cuva ona, bolje ce biti, onu njenu dundu da ne uskoci za kakvim u dorocu sa roglja.
- A-a-a! Pa to je, boga mi, bas zagustilo? A to se ne sme vise tako ostaviti ni trpiti.
- A, pa videces samo sutra! I sutra ce sigurno biti larme po sokaku. Eto i gospodin Pera se od oto doba formalno odbio od nas, pa ga nema, redje nas posecuje. Izadje jadan mladic s Melanijom pred kucu, pa ne moze reci da cuje kad se razgovara od onog prokletog reseta! Jedan jed samo. Videces vec.
- A, to cemo tek videti! Nek probaju samo! - veli ljutito pop Cira.
- Ta, sad i ja mislim da je vec krajnje vreme da i ti k'o otac... a ne bila ja na tvom mestu, to samo ja velim, a ja bi' vec...
- No, dosta, dosta! Znacu ja vec i sam sta mi treba raditi! - rece ljutito pop Cira. - Ocitacu ja njemu vec.
- Da mu ocitas, jest, - hrabri ga gospodja Persa - te jos kako da mu ocitas. Ej, da ti ja moj jezik pozajmim!
- Te jos kako cu da mu ocitam! Zar je to lepo da se mi kao komsije i parosi tako mrzimo?! Zar sam mu ja kriv, ili moje dete?
- Ili ja? - veli gospodja Persa. - On ga je prvi docepao i odveo bio svojoj kuci.
- Pa bio ga cuvati.
- A devojacka su vrata svakom, sto kazu, otvorena.
- Valjda je on dete, nije valjda jos majorent, pa ne zna sta mu treba.
- Nego mu sad treba tutor da mu tutorise.
- A, ta kazacu ja njemu sve to! Vidis ti, molim te, da covek nije ni u svojoj rodjenoj kuci miran! - veli pop Cira, pa stade hodati ljutito po sobi.
- Ako stogodj stane da prebacuje, a ti mu reci da svaki prema sebi trazi priliku; kazi mu da mladic ima oci i svoju nauku, pa vidi i razlikuje sta je pomorandza, a sta cvekla.
- Ne brini se ti! Zapusicu mu usta, da ce pamtiti dok je ziv kad se sa mnom disput'o.
- A mozes mu i to reci da dockan setio. Mladic je vec razgovarao sa mnom, a i Melanija mi se ispovedila. To je vec svrseno. Sve mu je zabadava sad.
- Nemaj ti brige. Ti pazi kujnu, a meni ovo ostavi. Kol'ko sutra naci cu se s njim. Imamo i inace poslove neke da svrsimo.


* * *

Sutradan su se nasli i razgovarali poduze pop Cira i pop Spira. Pozdravili su se, razume se, hladno. Dosad su se uvek pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, - pa jedan drugom ama ni jednom recicom da ne zapita! Kad su poceli zvanican posao, jedan drugome nisu u oci gledali, nego i jedan i drugi kad nesto ima da kaze, a on govori i gleda u onaj pismeni akt, ili okrece plajvaz, ili namesta pero u zdrzaljici, ili tako ma stogod, tek da se nadje u poslu. Svrse i taj posao, a izgledalo je da se pop Cira vec predomislio, i da nece ni odpocinjati kakav privatan razgovor, nego da ce se u miru rastati. Pop Spira je vec uzeo svoj stap i sesir, i gladio ga rukom niz dlaku, dakle vec bio spreman da podje, kad ce ga pop Cira jetkim i drhcucim glasom osloviti i zaustaviti.
- Ama... oce Spiro, 'tedo' se nesto s vama malo razgovarati, ako se, to jest, s vama, uopste i moze razgovarati.
- E, da!? A otkud to sad, gospodar-komsija?! A zasto kao da ne mozete razgovarati?! K'o i dosad, dragi komsija i kolega.
- Ta... ne znam, znate, - rece pop Cira i podize obrve, a dobi dve ozbiljne brazde oko nozdrva - jesam li se, to jest, dobro atresir'o i 'oce l' vrediti sto vama govoriti?
- Pa kako ste vi to vama nekako cudno izgovorili!? I posle, 'ocete l' o crkveno-opstestvenim stvar'ma da razgovarate? Ako mislite o njima, stojim vam na sluzbi; o njima se valjda tek necete sa mojom Sidom razgovarati?!
- Dobro te niste rekli s vasom Zuzom!
- A sta bi vam falilo, samo ako ona...
- Oho! - veli pop Cira.
- Oho! Dakako! - veli pop Spira i ostavi stap.
- O familijarnim stvarima zelio bi' da se razgovorim s vama, gospodar-komsija, o familijarnim... ako, ako, to jest nemate sto protiv toga.
- Molim vas, izvol'te samo! - veli pop Spira. - Sta tu vazdan pravite nekakva predislovija!
- Ta, znate, cesnjejsi gospodin' Spiridone, mislim, je l' vredno i da pocinjem s vama; jerbo ne znam ko je stariji u toj vasoj kuci, vi ili ona, ona vasa, vasa supruga?
- No, pa ja sam, ja precesnjejsi gospodin' Kirilo! A sta bi k'o hteli? Dede, nemojte obilaziti kao macak oko vrele kobasice!
- No, pa ako ste vi stariji u kuci, k'o sto kazete, a ono molio bi' vas kad bi bili tako snishoditelni prema meni pa naredili onima tamo, onima vasima, da ostave moju kucu na miru. Znate, nisam rad ni da se svadjam, s vama, a ni da varmedja ima posla. Eto, to sam zelio da vam kazem. 'Ocu, - podigao pop Cira glas kao da diktando govori - 'ocu da sam odsad miran pred svojom kucom, oce Spiridone.
- Po meni bas, - upade mu u rec pop Spira - oce Kirilo, mozete slobodno, ako ocete i cloviti pred kucom!
- ... a za reseto je avlija, a ne sokak - nastavlja pop Cira. - A ne izneti ga nasred sokaka, kao da je sokak vas spahiluk, da covek ne moze da izidje pred svoju rodjenu kucu od lupe, prasine i pleve.
- Ja vodim virtsaft kako ja znam!
- Jeste! Vi vodite virtsaft kako vi znate, vasa suproga kako ona zna, a vasa slatka cercica opet kako ona zna! Neko danjom, neko nocom; tek doslo vreme da se posten komsiluk raseli od toga vaseg virtsafta.
- Oho, oho! Ama vi, gospodin-Ciro, bas onako...
- Jeste; mi onako, a vasa kuca svakojako.
- Oho! - uzviknu zacudjeno i uvredjeno pop Spira, pa ostavi sesir. - Samo kad je vasa kuca primer selu.
- Bogme i jeste.
- Doduse, imate se cim i ponositi, k'o macka s ogorelom sapom!
- No tek na vasu se kucu necu ugledati.
- No, to vam i nece biti mozno, jer sam juce zabranio mojoj Juci i da prima vizite vasih, a jos manje da sme odlaziti k vama. Dakle, gospodjica Melanija ce nas postedeti.
- Nece vam ni doci, ne bojte se, bas da je i zovete.
- Ta da! Ima ona dosta unterhaltunga i kod svoje kuce. Fala bogu, onaj vam i ne izbiva iz kuce. A zbilja, gospodar-komsija, a otkad ste vi to postali hauzmajstor pa izdajete kvartire? - zapita pop Spira.
- Jest, al' bar dolazi danjom, a tu su i stariji! A kod vas onako, sto pevaju paori: "Sve po 'ladu, da ga ne poznadu!"
- To je laz! - grmnu pop Spira.
- Pa izvol'te zapitati i izvestiti se kod Nice boktera. On, k'o sto vam je poznato, najbolje znade te stvari.
- Oho! - viknu pop Spira.
- Moz'te vi vikati oho kol'ko 'ocete, ali to je sve tako. Ne moze covek uvece da razladi sobu i da pusti friska lufta, od larme i muzike; digli sokak na glavu!
- E, e! Ama to ce kanda da izadje na debelo, gospodar-komsija! - planu pop Spira, koji izgleda da je sad shvatio domasaj pop-Cirinih zajedljivih reci. - Koga vi to mislite kad tako govorite, molicu lepo?
- Pa govorim - veli jetko pop Cira - o vasoj krasnoj ceri Juci, nek vam je ziv' i zdrava!
- Gospodin-Ciro, - viknu imperativno pop-Spira - cer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom! Nju mi ostavite na miru.
- Nek ostavi ona moju kucu na miru, ili, bolje reci, nek ostavi na miru momke po selu, pa ce onda i moja kuca biti postedjena!
- A sta ima ona to s vasom kucom?!
- Ima to sto nije miran sokak od nahtmuzike. Sve tresti od nekih trumbeta.
- Pa zar je samo moja kuca u sokaku?
- E, nije nego valjda onoj baba-Tini prave muziku?!
- Ta kakva je corava sadasnja mladez, i zasto kao i ne?
- Pa kad prave baba-Tini, a sto ce onda vasa Juca, vasa bezazlena i krotka cercica na prozoru?! Sigurno se odala na astronomiju i zvjezdoctenije, - veli zajedljivo pop Cira - pa pogadja 'oce l' biti rata i ko ce dobiti batine.
- Pa i bice rata i batina! - dreknu pop Spira ljut kao zver, i polete na protivnika.
Sta je odmah sledeceg sekunda bilo, doznace cotaoci odmah u sledecoj Glavi, od jedne, sa svim detaljima toga dogadjaja, dobro obavestene gospodje.

Glava trinaesta

U kojoj je pripovedanje, ili bolje reci izvestaj gospodjice ili gospodje Gabriele, koja je uvek vrlo dobro obavestena bila o svemu i svacemu, i znala do najsitnijih detalja sve sto se dogodilo (pa i sto se nikad ni dogodilo nije) u selu; i koja je, buduci dosta besposlena, vrsila ulogu i podmirivala potrebe seoskog "Tagblata" ili jos bolje "Interesanteblata".

Ovaj sastanak i razgovor izmedju popova bio je tako oko devet casova. Toga istoga dana, posle podne, pripovedale su se cudne i neverovatne stvari o tom dogadjaju. Uvece, toga dana znalo je celo mesto, i levo i desno od Velikog sokaka pripovedalo se u svima kucama o tom zbitiju. A zasluga za to pripada gospodjici Gabrieli. Ona je bila kao neka vrsta masamode u selu. Otmeniji su je zvali seoskim telegrafom, a paori seoskim dobosem, a nazvana je tako ne onako napamet, nego sto je doista licila i na jedno i na drugo. Sto se god dobro ili zlo, lepo ili ruzno desilo u jednom kraju, za tili cas saznali su svi ostali krajevi, od Svabine suvace, pa sve do iza vasarista. A znala je dobro i nemacki, pa joj je utoliko siri bio teren i polje rada za kupljenje i raspostiranje novosti, i sa tih preimucstava bila je prisna prijateljica sa gospodjom Cveckenmajerkom, mesnom babicom, kojoj je svaki dan isla na jauzn sa strikerajem u korpici. Tu su jedna drugoj raportirale sto je koja doznala, i posle raznosile vrlo savesno i revnosno novosti po selu.
Koja je od njih prva doznala za taj strasan dogadjaj, to vam pisac ne ume da kaze, jer je svaka prisvajala za sebe tu zaslugu da je ona prva saznala, pa onoj drugoj kazala. Odmah posle rucka, uzela je gospodja Gabriela - molimo citaoce za izvinjenje sto cemo je zvati cas gospodjom cas gospodjicom, jer tako su i u selu svaki cas gresili - uzela, dakle, strikeraj u korpicu, pa poletela i zaredila po kucama i sokacima. Prvo je otisla gospodja-natarosevici, dakle u beamterske, odatle u trgovacke, a posle u majstorske kuce, i tako dalje sve po rangu.
- O, pardon, izvinite! Neka, neka, rucajte vi samo, - veli gospodjica Gabriela ulazeci kod gospode natarosevih - ja cu malo posle doci.
- O, nista, nista! - veli gospodja natarosevica. - Mi smo malo povise zakasnili, izvin`te i vi! Bar da ste ranije dosli, a krasnu smo riblju corbu imali.
- Molim, molim, - ustrucava se gospodja Gabriela - k`o sto sam rekla, ja mogu i malo posle! Na mom duvarskom satu vec proslo dva.
- Pa i nije vas prevario, - veli gospodja natarosevica - nego se mi malo zadocnili; a u drugim kucama dabome da su davno i davno rucali.
- Bo'me, kako gde! Kako kod koga! - rece zadovoljno Gabriela. - Kod gospodina Cire, paroha, znam da danas nije do rucka...
- Kod gospod'na Cire?! - rece radoznalo gospodja natarosevica, i postade odmah cisto usluznija. - A sta je to bilo tamo, slatka?
- Sta, zar niste culi?
- Nismo, rodjena! Ta molim vas, raskomotite se samo, k'o kod svoje...
- I nista niste culi?! I nista bas?! Ta je l' mozno? - pita Gabriela skidajuci maramu. - A ja potrcala da cujem, kazem u sebi: "Gospodja ce kao beamterka to najbolje znati, jer se na ove seoske torokuse, gnedige, ne smete osloniti".
- Nista, slatka! Ja sam vam ovde k'o u pustinji.
- Ta nije mozno! Taz is unmeglih! Ta celo selo samo o tome govori.
- Da nisi ti, Kipro, cuo sto? - pita gospodja natarosevica muza.
- Ja..., bas nista, - veli gospodin nataros.
- Eh, moj suprug, - veli ocajno debela gospodja natarosevica - to vam je upravo beamterska natura; ima taj rdjav obicaj da ga se nista, ama bas nista, slatka, ne tice, i nista nece da mi kaze! Uvek od desetog nekog cujem sto se u selu dogodilo.
- Ta sta govorite, milostiva!?
- Ta brez sale! Nego izvol'te, ne zenirajte se ni najmanje.
- Molim, molim, ne ustrucavajte se ni najmanje, ni najmanje. K'o da i nisam tu! Ja cu evo ovde na kanabe! - rece Gabriela, i sede iza njihovih ledja na jedno kanabe, i izvadi svoj strikeraj.
- A ne, ne - ne da joj gospodja natarosevica. - Se'te, slatka, ovde sas nama. Izvol'te malo dinje, da znate samo kako je slatka, k'o da nije iz paorske baste, nego k'o da je cukras pravio.
- Pa mogu bas jednu kriscicu, onako forme radi, samo da vam ne dam korpu! - veli Gabriela i ostavi strikeraj.
- No, pa sta je, sta je to, slatka, bilo? - veli gospodja natarosevica.
- A ja bas idem pored vase kuce, pa mislim u sebi: "Daj", kazem, "da svratim k njima, valjda ce gospodin-noter znati sve..." Kad ono, vi niste ni culi! Ne znate ni kol'ko ja!
- Molim vas...
- Ta sta vam ja bas mnogo i znam?! Cula sam al' cisto i sama ne verujem, a na spletke mrzim k'o na djavola. Ta znate me, fala bogu, pa nisam rada da mi se prebaci.
- Verujem, verujem, slatka i sama sam vam takva.
- Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti.
- Pa kol'ko znate, slatka, kol'ko znate! - navaljuje gospodja natarosevica. - 'Ocete l' malo secera na dinju? Ima svakojakih gustova. Eto, moj Kipra vole da pospe dinju biberom il' tubakom (burmutom)...
- Fala, gnedige, ja volim dinju onako klot naturalnu; osim rajs-pulfera znate, zbog vetra, i na lice nista ne mecem.
- A, pa vi nemate ni nuzde! Taka koza!
- Dakle, slusajte! ... Al' molim vas, milostiva, da zadrzite to za vas. Bog zna je l' to sve i istina, pa nisam rada...
- O, molim, molim, to nije bilo ni nuzno. Ako ova riba na astalu - rece i pokaza na varku od soma - sto progovori, to ce se i od mene cuti. Dakle...
- Dakle, cujte! - rece Gabriela i pokloni se gospodinu Kipri natarosi, koji ispusio bese lulu i krenuo se da prilegne malo, naredivsi da se ona lubenica ne vadi iz bunara pre nego sto se on probudi. - Dakle, vi znate da sam ja prijateljica i gospoja-Sidi i gospoja-Persi; ne znam vec, gnedige, koji vecma i vise volem. K'o da smo sestre ili tako stogodj. Ako se secate, ja sam vam jos pre dve-tri nedelje rekla i prorokovala da ce biti vasara izmedju njih. A ja sto vidim, gnedige, to je vidjeno. Jos onda sam primetila da nije k'o nekad. A to je sve zbog onog mladica, mladog gospodina Pere, sto je sad ucitelj ovde. Naravno, i sasvim prirodno; i jedna i druga ima kcer, pa mati k'o svaka mati. Svaka je dobru rada za svoju kcer; a jao zalosna, a kako i ne bi; ako mati nece, a da ko ce?! Ju, ja sam se bas zaljubila u taj vas cic, govorim, a sva mi pamet ostala na njemu! Di ste ga, gnedige, uzeli? Da lepa cica! - rece zagledajuci haljinu domacicinu.
- Kod Piskelesovice na roglju, u Beckereku, treca kuca od apoteke.
- Bas necu imati mira dok i sebi ne kupim.
- Jest, vrlo lep cic! Niste vi prvi kojoj se dop'o.
- A je' ostalo jos u komadu?
- Bo'me, potrcao je sve sam prvi nobles u Beckereku i sve razgrabio.
- Juf! Ta nemojte me, gnedige, plasiti! A posto rif?
- Trideset i dve krajcare, al' treba se umeti i pogadjati.
- Ta sta govorite! Trideset i...
- Ta man'te cic dodjavola, - prekide je nestrpljiva gospodja natarosevica - nego molim vas dalje, samo dalje...
- A, da, pardon, pardon! Dakle, do tog doba su se i kojekako slagale; al' od oto doba, krv i noz, krv i noz! Jedna drugu i da ne vidi! A vec, doduse, i pre se jedna na drugu tuzila. Koliko mi se puta gospoja Sida tuzila na gospoja-Persu kako je obesenjacka zena. "Kad god ide Melanija u crkvu, uvek zove i moju Julu, a nece sama da ide; samo da se vidi kako je ona gospodske boje, bleda, a moja Jula zdrava pa rumena k'o sto je bog dao. A posle", kaze, "primetila sam", kaze mi gospoja Sida, "i to da uvek ona ima nesto osobito, tek samo da nije k'o u ove moje. Ako moja Jula podje jedne nedelje brez rukavice, a kud ce na ovo vreme da ih navlaci, Melanija odmah navuce rukavice da pokaze kako je nobl; a ako druge nedelje moja ponese i navuce rukavice, onda ih opet Melanija ne navuce. Onda opet 'oce da pokaze kako ona ima bele ruke k'o u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih zato navlaci da sakrije svoje od virtsafta ispucane ruke!!! I na to je", kaze gospodja Sida, "sve ona matora sakramecka bestija uci! Dugo sam", kaze, "lupala glavu i studirala dok sam se dosetila toj njenoj uncutariji". Eto tako su se i pre ogovarale. A ja je tesim i stisavam, taka mi je, znate, narav, volem sve lepo, brez svadje, pa joj kazem: "Pa mozda je to, slatka gospoja-Sido, samo slucajno; vama se to tako cini! Bas vam mogu otvoreno kazati i uveriti vas da gospoja Persa, kol'ko je ja poznajem, da ona, naprotiv, bas k'o svoje rodjeno dete vole vasu Julu. Bas meni samoj je onomadne kazala kako vam zavidi sto imate tako vrednu i zdravu cer...
"Eto", veli ona... - Ju slatka, bas bi' vas molila jos za jednu malu kriscicu, ova vasa dinja sve se topi u usti.
- O, pa sto ne kazete! Izvol'te, molim, izvol'te.
- Fala lepo! Moj pokojni nije mario za dinje. Uvek sam ih kradom jela u kujni s mladjima. Bio je nervozan na dinje zdravo.
- Verujem, ima ljudi razne fele...
- "Eto", veli gospoja Persa, - pripovedam, znate, ja gospoja-Sidi, "eto ona moja, Melanija to jest, malo-malo, pa kaslje! Te kuvaj ovo, te kuvaj ono. Zdravo je nezna", kaze, "haglih k'o leptirova krila! Sve ja moram da radim, zao mi deteta; sta cete, kad se za nesto vise rodila", kaze. "A gospoja Sida kako koji dan, sve sira; njena Jula sve radi za nju. Ono je devojka", fali je gospoja Persa. "Kad koraci, sve se trese zemlja pod njom! A ova moja k'o neka balska lepeza; da je dunes, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka! Nikakav tezi posao nije za nju. A gospoja-Sidina Jula kad se popne na kacu, pa im traje do novoga, a nama oko Sretenija nestane, pa moramo da kupujemo kupusa s pijace". Evo vi'te," kazem ja gospoja Sidi, "sta kaze gospoja Persa!"
- I zar mislite - okrenu se gospodji natarosevici - da sam je umirila? Boze sacuvaj! - nastavlja Gabriela. - Tek onda se zgrane, pa stane da djipa i da praska. A ja je jednako umirujem; jerbo ne volem, znate, svadju; volem svaki sa svakim da lepo zivi. Molim vas, slatka, ja sam se vec obezobrazila, al' vi ste krivi sto umete tako slatku dinju da izaberete.
- O, molim, molim, s drage volje! Izvol'te - rece gospodja natarosevica drzeci jednako noz u ruci i dinju na krilu. - Al' poslusajte me! Uzmite malo secera pa posolite krisku!
- 'Ajd' bas da vam ne ucinim nazao. Ali samo jednu kasicicu! Dakle, tako ja stisavam. Volem sve lepo; s lepim se, slatka, moze sve uciniti. Tako sam utiskavala i, sto kazu, krpila! E, al', bo'me, i tome je bilo kraja! Dok su mene slusali, i dok sam ja mogla, bilo je i kojekako. Al' otkako dodje onaj mladic, ne slusa me vise ni jedna ni druga, pa tako je i doslo do skandala.
- Do skandala?! Molim vas samo brze, sta je, dakle, to bilo? - rece gospodja natarosevica, i odsece i sebi krisku dinje. - I ja ogladnila cisto od ljubopitstva. Dakle?
- Samo se malo, glednige, strpite! Dakle, k'o sto sam rekla i kazala, cim je novi uctelj dos'o, odmah su ga saletili i jedni i drugi. Jedan ga docep'o za rukav, pa ga vuce na rucak; a drugi za drugi rukav i kragn, pa ga vuce na jauzn i veceru. A mladic, siroma' da se ne zameri ni jednima ni drugima, ajd' i tamo i ovamo; pa zaredj'o iz jedne kuce u drugu k'o neka komesija. A oni i jedni i drugi udri fali svaki svoju, a on se samo krece cas jednoj cas drugoj. Mladic, naravno, ima i oci pa probira i sacuje. Ele, gospoja-Persina Melanija, boga mi, bolje umela; ucinila odmah eroberung! Ta ono, znate, ne treba se bas mnogo ni cuditi; u tom joj je, sto kazu, i vek prosao! A posle, i nemecko vospitanje... sto ja furt predikujem i govorim, al' nemam kome. Eto, i ovde se pokazalo! Sad ce joj padati na um, znam dobro, moje reci, al' sta je 'asne sada!? Govorim ja njoj odkad jos: "Gospoja-Sido, ako ste prava mati i prijatelj svome detetu, nemojte da je ostavite da bude slepa kod ociju i bez izobrazenja; podajte je u ler kod frajle Nimfidore da nauci da hekluje strumfpandle i sas perlama cackalice za zube i nemecki unterhaltung! Do'ce vreme pa ce vas dete proklinjati! Badava, sto jest jest; al' za ljubezne stvari - samo je nemecki jezik stvoren, slatka!"
- Nije to da govorim i drzim stranu sto mi je mala bila Nemica, al' sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svadjam i da psujem koga, onda govorim srpskim, nekako je za to zgodniji: ali za fine stvari, opet vam kazem, samo nemecki! Samo nemecki, slatka moja! Sad se ujeda gospoja Sida, a kad sam je ja savetovala da da njenu Julu negde na stranu u kucu, u ler, a ona sva pozelenila, pa djipa, mal`me nije udarila, pa kaze: "Ne dam ja, dok sam ja ziva", kaze, "moje dete u svapsku kucu; u jednom isto koritu", kaze, "i mesidu 'leb i peredu ves, i kupadu decu, poganija jedna!" - E, eto joj sad.
- Al' molim...
- Elem, gospodin Pera se zaljubi do usiju u frajla-Melaniju, pa je svaki dan kod njih, i donosi joj sve lepe nemecke knjige, sentimentalne i pune zalostivi' stvari za plakanje. I kaze sad da ne bi ni jedne sekunde mog'o biti bez nje, to jest Melanije; a da se, ne daj moze, strefi stogodj, otis'o bi, kaze, iz desperata, u kloster Mesic u kaludjere.
- Ju, siroma' mladic!
- I tako frajla Jula ostala na cedilu, pa se iz desperata zaljubila u Sacu, onog mladog, zdravog, lepog; ta znate sigurno, berberskog asistenta. Ta kako ga ne znate?! Onog sto uvek zalepi mali k'o mladez okrugao flaster na donju vilicu, k'o bajagi, bole ga, ima bubuljicu, a ono nije, ne fali mu ni djavola, nego samo iz obesenjakluka, da je jos lepsi! A obe mamice vise da ne vididu jedna drugu, nego se sekiradu, a sve zbog buduceg zeta. E, sad ko je tome kriv, pitam vas, sto se Juli izmakla tako lepa i dobra partija?
- Al' molim vas, slatka, - opominje je gospodja natarosevica - al' ja jos nikako da cujem.
- Ah, pardon, pardon, milostiva! Naljutila sam se, zao mi sirote Jule k'o da mi je rodjena sestra. Dakle, dosta do toga da je nastala 'ladnoca medju njima cerez mladoga her-lerera, toga mladica. Gospoja Sida naucila da pred vece posedi pred kucom, al' ne moze da gleda kad se seta frajla Melanija i gospodin Pera, pa gospodja Sida protolkovala to tako k'o da je to truc njojzi i Juci. Pa ona onda iznela reseto pa reseta zito, a pop-Cirini onda oni ne mozedu da izidjedu pred kucu ni poslom, a kamol' radi unterhaltunga. Onda gospodja Persa pocne pozivati gospodin-Peru na veceru i posle vecere, a iz gospoja-Sidine avlije bacadu se sas krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu duzni. A onda gospoja Persa napusti svoju sluskinju, onu sindivilu Erzu, sto su je spevali u soru s onim mladim apotekarskim subjektom, da trucira gospoji Sidi... Izadje k'o bajagi da pocisti sokak ispred kuce, a ona zapeva kol'ko je grlo donosi onu paorsku pesmu: "Pusti, boze, sve gromove tvoje, pa potuci sve komsije moje", a to se, znate, odnosi na pop-Spirine. Sta mislite! Bi l' vam to ikad palo na pamet! A gospoja Sida onda k'o veli: "Kad ti mene sekiras pesmom, ja cu tebe muzikom! Da vi's kako ja umem!" I jedno vece dodje lepo Saca, onaj sto sam ga malopre spomenula, sa citavom bandom bleh-instrumenata, gajdi i drugih instrumenata, i digne sokak na glavu; srela ga, lepo ga vid'la k'o ja vas, milostia, sad, frau-Cveckenmajerka kad se vracala od porodilje iz arendaskog sokaka. Kad su se vratili popovi s puta, jer nijedan se nije strefio tada kod kuce, a one obadve udare u plac i tuzbu, a supruzi mesto da uredidu stvar i stisadu, a oni se potucedu! I pop Spira, kazu, inzultir'o je gospodin Ciru; gadj'o ga peskonicom, i onaj ost'o bez jednog zuba, izbiven mu levi kutnjak, bas s koje je strane i jeo pop Cira, jerbo desnom se stranom i ne sluzi, na desnoj su mu svi zubi slabi i suplji.
- Ta sta govorite! - pita zaprepasceno gospodja natarosevica.
- Da sta vi mislite! Gospodin Cira je haglih covek, a ono je paorenda, pa jos nemeski sin! Moz'te predstaviti sebi! Zar niste culi kakve je muke im'o otac pop-Spirin dok ga je nater'o da se skoluje? To je salasar. Triput je, kazu, beg'o iz skole i beg'o na salas, pa se bricom branio i nece nikako u skamiju. Pa ga onda, cetvrti put, otac vez'o ularom i pajvanima iza straznjeg sica za sarage, pa ga tako odvuk'o u skolu, te se jedva skrasio u skamiji.
- Ta sta govorite?
- Da sta vi mislite?! Jos onda k'o dete, pa se vid'lo da ce biti od njega neki grubijan - zavrsi Gabriela mecuci strikeraj u korpicu, koji je posle trece skriske opet izvadila bila.
- Ta, sta je...
- Izvin'te, milostiva, - rece oblaceci se - al' ja sam se malo i odvise zadrzala! Sluzbenica! Ljubim ruke, gnedige! Al' molim vas samo, nikom ni reci! Nek ostane kod vas! Nisam rada! Nisam rada, znate, da me posle popreko gledaju. Sluzbenica!

Glava cetrnaesta

U kojoj je sav onaj "rest" Gabrielinog pripovedanja koji nije mogao stati u Glavu trinaestu. U njoj ce, dakle, citalac saznati jos neke podrobnosti koje se odnose na onaj krupan dogadjaj, i videce kako seoska "fama" postaje i raste.

Cim je izasla od gospodje natarosevice, uputila se gospodja Gabriela brzim korakom gospodji Soki grkinji. A tako isto i natarosevica pohitala je, obukavsi se na vrat na nos, gospodji Gecinici, kasirki, i gospodji apotekarici da vidi da li su one cule sto od svega toga; pa ako su cule, da sazna jos vise, a ako nisu, da im prva javi.
- 'Oce l' kera? - cu se sa sokaka glas.
- No, ko je sad opet? - pita gospodja Soka, i pogleda na avlijska vrata.
- Gospoja Soko, 'oce l' kera? - cu se i po drugi put glas, i gospodja Soka pozna glas Gabrielin.
- Nece, nece! Na lancu je pod ambarom. Izvol'te slobodno! - odgovori gospodja Soka. "No sta ce sad opet ta matora torokusa?!" Gospodja Gabriela nije bila ni matora ni ruzna, nego bas naprotiv; ali gospodja Soka bila gnevna, a onda ni sami muski ne biraju izraz, niti su objektivni. "Opet ce me zadrzati od posla k'o i odonomadne", veli gospodja Soka, pred kojom stojase jedna gomila starih plesnivih rukavica, koje je sekla i spremala da pokriva flase od paradajza koji je bas toga dana kuvala i za zimu spremala.
- Dobar dan; kis ti hant! - klanja se gospodja Gabriela. - Pardon, pardon, ako sam vas stogod uznemirila... k'o i uvek, i danas ste u poslu. Zaboga, gnedige, ta kad se vi odmarate, to bi' samo volela znati.
- O, bas naprotiv. Ni najmanje me niste uznemirili. A ja bas malopre u sebi mislim: "O, nece l' bog kog doneti! Kako sam sada, bas bi mi taman k'o porucena dosla"; kad al' ono, gledaj, eto vas. O, sam vas je bog don'o.
- Bogme, slatka, necu se moci dugo ni sama zadrzati, jer sam za poslom, a i vi ste, k'o sto vidim, u poslu.
- Ta, eto, cunjam po ormanu. Trazim i kupim stare rukavice da pokrivam flase od paradajza. Sve same balske rukavice, od bog te pita kade. Gledam ih, boze, pa mislim i pitam se: ta jesu l' to, boze, moje? Ta zar je u njih stala ova moja sadasnja ripida!? Kako se covek samo izmeni! A naravno, i kad je to, slatka moja, bilo! Boze, sta je covek! Ne zna ni kad prozivi, a tekem dodju godine! Pa mi pade sad i to na um, boze, kakav je stucer moj pokojni bio nekad, kao mlad trgovac, kad mi je smajhlov'o! The, pa sve je proslo!
- No, al' i vi morate priznati, slatka, da je imao i kome; im'o je, bo'me i kome da smajhluje! - veli gospodja Gabriela.
- Ta... bas ne velim da nije; nije mi jedan to prizn'o. Bila sam mlada; a sto je mlado, to je i lepo. Bilo pa proslo! - uzdahnu gospodja Soka.
- He, gospoja, "prolaze godine k'o godj mutna voda", sto kazu paori. Sto prozivite, slatka, to vam je.
- Pravo kazete - potvrdjuje gospodja Soka.
- Jeste, bo'me! Pa opet ljudma sve nesto tesno dok su zivi! Gledam bas nasu gospodu parohe, pop-Ciru i pop-Spiru samo; the, a sta cete! Jedno, sto kazu, tesno, a drugo besno! K'o da ce hiljadu godina da zividu!
- Pop-Ciru i Spiru? - zapita zacudjeno gospodja Soka, - A sta je to bilo?
- Zar nista ne znate? - cudi se gospodja Gabriela.
- Nista.
- I vi bas nista niste culi?
- Ni reci, slatka moja, ni reci?
- Ta je l' mozno!?
- Ta zadrz'o me ovaj prokleti paradajz kod kuce, i bas sam danas nasla da ga kuvam! Efi! O, Efika! Uzmi ove drukavice pa ih ovlazi i razvuci, ocisti ih od plesni, i iskomadaj ih ovako k'o sto sam ja pocela, - naredi gospodja Soka Efiki, jednoj okrugloj dundi belih trepavica koja je dotutnjila - dobila sam vizitu, nemam sad kad. 'Ajde, nosi to brze! Dakle, sta je to bilo, slatka? Sedim k'o na sporetu od ljubopitstva, tako sam najgirig! Nista, nista vam ne znam.
- O, to sam vam ja onda u velikoj steti! A ja sirota, mislim da se o'asnim stogodj, pa kazem sama sebi: "Daj da odem caskom do gospoja-Soke; ona ce to znati, kad drzi ducan!" O, o, bas mi je zao.
- Molim vas, ni reci, k'o sto vam kazem, nisam cula! Rec'te samo kol'ko znate; nemojte me, slatka, muciti! Kol'ko znate, pripovedite, a ja vec mogu sebi predstaviti!
- Ta, naravno, kol'ko znam.
- Da se nisu posvadjali?
- Ta, da je samo to, pa i boze pomozi!
- A zar ima, naopako, stogodj jos i gore?
- Da sta vi mislite.
- Ta sta govorite! I`ju!
- Inzultirung! Potukli se!
- Potukli! Frau-Gabriela, vi se valjda samo salite! Id'te, molim vas.
- Na moju cast, slatka!
- I'ju! Ko bi to rek'o!
- Te jos kako!
- Ta ne govor'te!
- Da sta mi mislite! Izvuk'o bo'me nas gospodin Dira k'o Talijan kod Kustoce!
- I'ju! Gospoja-Gabriela, ta sta vi to meni govorite?! A od koga, naopako!
- Od pop-Spire.
- Jao, naopako mu zvonilo! A cerez cega?
- Cerez mladozenje! Otimaju se o njega; i jedan i drugi ima u kuci na udaju, pa cerez gospodina Pere, ucitelja.
- Ta znam, znam, al' tek k'o mislim da ne mora zbog toga bas tako! - cudi se gospodja Soka. - Ta i dosad je bilo prosevine! Ju, boze, - cudi se i krsti gospodja Soka - ta to bas k'o neki paori.
- E, al' pripoveda mi gospodja natarosevica... slucajno sam kod nje svratila malocas i od nje cula. Skamenila sam se kad sam cula i jedva sam dosla k sebi. Ja vam sad ne umem ni deseti tal od onoga sto mi je sve kazala da ispripovedam, a nema ni kade, slatka. Kaze mi gospodja natarosevica, izmedju ostaloga, da nije samo oko toga bilo ciju ce cer uzeti. "To bi mu", kaze, "pop Spira jos i oprostio; nego je on docuo da je onaj", to jest pop Cira, "cak isao di treba da izradi da njihov buduci zet", to jest sadasnji gospodin Pera, "dobije pop-Spirinu parohiju!" Kako je to trebalo da bude, to vam sad ne umem bas kazati i eksplicirati, ali dosta do toga da je to pop Spira docuo, pa lepo seo u kola pa za njim; i srecno mu pokvario taj posao. Pa jos tamo su se u Temisvaru, kaze gospodja natarosevica, sporeckali, a ovde jutros i dovrsili.
- Za ime sveta, pa zar se bas tukli! A koji im je djavo u tim godinama?!
- Formalno tukli. Po selu samo o tom i govore. Idem da cujem jos stogodj. Sluzbenica! Sluzbenica! - rece, i pohita da ide.
- Ta sed'te jos malo! - zaustavlja je gospodja Soka ispracajuci je do avlijskih vrata. - Ta tek sto ste dosli! Ta ne zadrzavate vi mene ni najmanje!
- Moram, slatka, isuvise sam se zadrzala. Dakle, zbogom!
- Ta, ta, frau-Gabriela, ta sta vam se to vuce! - povika za njom gospodja Soka. - Ta vratite se brze! Kud cete tako? Ta spala vam donja bela suknja, pa se vuce; ta saplecete se, pa cete razbiti nos.
- Jao mene zalosne! - viknu ocajno gospodja Gabriela, koja je bila vec prilicno odmakla. - Ju, ubio je bog, kako to da mi pasira! - pa stade i pogleda dole i vide da je sasvim tako. - Uf, uf! Kud sam sad ovako pristala!!!
- Frau-Gabriela, - cu se i drugi glas iz jednog otvorenog prozora iz kuce gospodina Gece kasira. - Ta di su vam oci! Ha, ha! Ta izgubicete suknju nasred puta! O, zeno, bog te vid'o!
- Izvol'te brze u avliju! - cu se treci glas iz trece kuce.
- Oh, bas cu vas moliti! - rece gospodja Gabriela i utrca u kucu. - Molim vas, samo malko. Uf, uf, kako to da mi se desi! Molim vas, slatka, ja sad nemam kade, nego evo vam suknje, a ja cu poslati sutra moju malu. Uf, uf, kad ja najvise posla imam, odna mi bas pasira kakav maler. Izvolte, samo do ujutru.
- Ne brin'te se nista.
- Al', slatka, nemojte samo nikom ni reci o tome! Uf, uf! Bas vam fala! Sreca te mi je taj maler pasirao pred vasom, a ne pred kakvom drugom kucom! To mi je uteha bar, jerbo vas znam da ste zena na svom mestu! A kud bi' znala! Jao naopako! Ako vide paorski muskarci, 'oce, djavoli, jos da me spevaju! A kud bi znala od sramote da su me kakvi muskarci vid'li! Prokleti muskarci! - rece i ode kao vetar u kucu gospodina Gece kasira, gde je rasirenim rukama docekala gospodja Marta, Gecina supruga.
- No, - rece gospodja Gabriela ulazeci u Gecinu kucu - i ja vam krasno izgledam. I gledam k'o da su mene tukli, a ne gospodin- Ciru!
- Ta je l' istina, boga vam, to sto sam otoic cula za nasu gospodu parohe.
- Od koga, slatka?
- Ta od gospodje natarosevice. Njoj je gospodin suprug njen, Kipra, sve iz akta procit'o, kaze ona.
- Ona to kaze! Ona!!! Ta ja sam joj slatka, sve kazala!
- Dakle, istina je! - cudi se gospodja Gecinica. - Dakle tukli su se?
- Formalno tukli. Jedva su ih razvadili. Pop Spira je inzultir'o, onako paorski, gospodin-Ciru. Udario ga.
- Udario! Jao naopako? A cime?
- Udario ga stoglom u levi obraz, i sve mu zube poizbijao i pros`o po porti.
- Kakva stogla?
- "Kakva"! Boze moj, kako me to pitate?! Pa stogla, stogla od peglajza! Boze, gospoja Marta, k'o da ste paorkinja, pa nemate peglajza u kuci, nego peglate k'o paorkinje na veliku rolju!
- Ta... znam, al' opet, - rece Gecinica pa se prekrsti od cuda. - Jao meni, a otkud mu stogla?!
- Pa poneo sa sobom u dzepu. Vi bar znate, slatka, k`o kasirka, kakvi su popovski dzepovi i sta sve moze u nji' da stane!
- O, o, boze! Stogla...
- Pa-pa-pa im'o stoglu.
- Ta znam, znam... - veli, sumnjajuci, gospodja Gecinica - 'ajde-de da su se popadije sas stoglama potukle; zene su, pa ne bi bilo nikakvo ni cudo, da polete peglajzi i sporeti! Al' ljudi, pa jos popovi! Ah, - rece odbijajuci odlucno - kakva stogla, bog vas vidio!
- Pa stogla, slatka, stogla! - rece zalosnim glasom gospodja Gabriela. - Uostalom, - trze se pa nastavi - sad vam ja bas ne umem kazati otkud mu bas stogla, al' tako sam cula; posto sam kupila, poto vam, sto kazu, i prodajem.
- Odkud samo stogla! - cudi se jednako gospodja Gecinica. - Pa onda...
- E, pa kad mi ne verujete, ja necu pripovedati... - rece gospodja Gabriela, gotova vec da udari u plac.
- Al, molim vas, pripovedajte!
- Ne, ne! Vid'li ste da mi je pasir'o onaj maler, - rece Gabriela pa udari u plac - pa me samo sekirate i ne verujete mi. To bas ni najmanje nije lepo od vas, gospoja Marta! Ja, iako mi spada suknja, al' ja opet nikad nemam obicaj da lazem! - rece gospodja Gabriela, i stade liti grozne suze. - A to moze svakoj pasirati kad hita za poslom! - zavrsi sva uplakana.
- O boze, boze, s cim da se potuku!
- E, pa lepo, ako mi ne verujete, a ja vam necu ni doci vise nikad. Zapisite slobodno kad me vidite kod vas!
- Ta nemojte opet i vi biti tako nakraj srca! - umiruje je gospodja Gecinica. - Zaboga, zar izmedju takvih ljudi pa da dodje do toga?!
- Ta znate, fala bogu, gospodin-Spiru, - rece brisuci suze malo umirena gospodja Gabriela - salasar, pa jos nemes, grubijan.
- No, to ce lepo da se svrsi! Kaze mi bas gospodja natarosevica kako joj je muz kaz'o da ce gospodin Spira biti obrijan k'o dvaput dva, a parohiju ce dobiti gospodin Pera cim uzme Melaniju, a bas ce biti krasan par, i cim se zapopi. Da sta vi mislite! Ode brada...
- Hahaha! - nasmeja se gospodja Gabriela onako uplakana. - Moram, slatka, da se smejem, iako mi i nije do toga! Sta mi pada na pament! Sirota Jula! Bas je malerozna; naslutila je. Nije se zabadava zaljubila u Saciku berberina. Bar ce imati ko ce obrijati pop-Spiru. Hahaha! Njegov rodjeni zet! O, ubio te bog, Gabriela, otkud samo to da ti padne na pamet! O, zeno, zeno, idi dovraga! Da me ko cuje di se ovako smejem, mislio bi jos da sam neka pakosna zena. Sirota, sirota Jula! Bas lepo naslutila! Sluzbenica, klanjam se!
- Ta ostanite jos malo, slatka! Bar na belu kafu, a krasan obrst imam.
- Drugi, drugi put. A sad moram! Imam jos neke kuce - rece, i ode kao vetar na avlijska vrata, i prodje neka tri-cetir sokaka, i svrati u nekih sest kuca. Vec se poceo polako mrak spustati kad je izasla iz seste kuce, i pohita jace.
Gospodja Gabriela je hitala kao bez duse sokakom, gde se srela najpre sa gospodjom natarosevicom, posle sa gospodjom Sokom grkinjom - koja je ostavila svoj paradajz na Efiki i naredila joj gde da je potrazi ako se slucajno sto dogodi na vatri - i naposletku sa frau-Cveckenmajerkom, i zadrzala se s ovom poslednjom poduze na putu. Frau Cveckenmajerka je bila kao ubijena kad je cula da njena prisna frau Gabriela zna mnogo vise od nje, i zelela je da joj se cim bilo osveti, ali nije umela ni reci prosloviti i, sto joj je najteze bilo, frau Gabriela je nije mnogo ni zapitkivala, zato je jedva cekala da je skine s vrata.
- Pa zbogom - rece frau Cveckenmajerka.
- Zbogom, slatka, necu da vas zadrzavam, a i sama sam u poslu. A sutra cu vam kod vas na jauzni sve potanko ispripovedati! Boze, poznaje se da je vec jesen, dan kraca! Dok operes sudove i pospremas, a ono se vec smrklo! A imam jos sedam kuca da obidjem Adije! - rece i poljubise se i rastadose.
Gospodja Gabriela udari u kabanicarski sokak. Na avlijskim vratima zatece Pelu, Leke kabanicara zenu, nesto ljutu, gde grdi segrte.
- Da se niste i vi tukli s kimgodj? - zapita je gospodja Gabriela.
- Nisam, slatka, nego s ovim segrtima, sam jedan jed kad nije majstor tu.
- A, tako stogodj! A ja mislim, vi ste se tukli, jer to je sad, znate, uslo u modu i kod samog noblesa. Pa rek'o, kad mozedu popovi da se tucedu...
- Ju, a koji popovi?! - trze se Pela majstorica.
- Pa popovi, ovi... nasi.
- A koga su, rekoste, tukli?
- He koga; toga koji se nece sigurno pofaliti. Bajagi, ne znate! Vi ne znate!
- A otkud i da znam! Otkako mi je covek ot's'o po vasarima, slabo vam i izlazim, pa tako nista i ne znam.
- Verujem, verujem; bo'me pop Cira vam i nece doci da se pofali. Molim vas za jednu casu vode s bunara; sasvim sam promukla od uzbudjenja i potresa.
- S drage volje! Izvol'te unutra - rece Pela i podjose obe.
- Juf! - dreknu gospodja Gabriela uplasena od zveketa lanca.
- Idi, Milo, oteraj zeljova pod ambar, - viknu Pela segrtu - znas da ne trpi kaputase i obucene ljude. Odma' misli da je neki vandrokas.
I, doista, to je bilo nuzno, jer lekin zeljov manje je lajao na bose paore, al' kad vidi gospodina ili samo obucena coveka, a on se pomami i sve za stikle hvata zubima.
- Proscavajte, - veli Pela kabanicarka - moj Leka vec tri nedelje kako je po vasarima, a ja se opet bojim da se kogodj, kad je ovako sama kuca bez muskoga, ne usunja, pa pustam zeljova s lanca.
- Bas vam fala! Lepa voda. Boze, kad rekose vode, pade mi na pamet, sto kazu, opiju se ljudi pa se potucedu; e al' kad je nekima sudjeno, a oni se potucedu i bez vina i bez vode. K'o sad s pop-Cirom sto se...
- Ju, ja i zaboravila da vas pitam. A ko ga je napastvovao?
- Pa pop Spira!
- Pop Spira! Ju, zalosna, a zasto?
- Pa zbog mladozenje, gospodina Pere.
- Pa mi u ovom sokaku culi da je to sve sas Julom i gospodinom bilo svrseno jos dok je ovaj bogoslovac bio; kazu da je odma' sutradan, kad je dos'o, bio i prsten.
- E, bilo djavola! I vi to, boze, slatka snas'-Pelo, odma' tako verujete?! To je samo tako izneto, pop Spira je 'teo, doduse, i bogzna kako rad bio, ali steg'o se k'o kakav Grk, pa nije 'teo ni krajcare da da nuz devojku. A pop Cira, boga mi, pametniji, pa privuk'o mladica! Jer, bo'me, kad ko ima devojku na udaju, pa jos pod felerom, taj ne treba, boga mi, da dzimrija?
- Feler! A zar je Juca popina pod felerom?
- A da sta vi mislite?
- Ta zdrava je k'o tresak, zaboga!
- E, cini vam se to samo, slatka.
- Ju, strasna i velika! A kakav to feler ima? - pita Pela zacudjena.
- Ta zar je jedan, slatka! Ne znam ni s koga kraja vec da pocnem!
- Ju, rodjena, - cudi se Pela, - a ko bi to rek'o?!
- Eto, prvo, ne zna nemecki! Zar to nije feler za jednu mladu devojku! Eto, kazite sami!
A Pela se zamisli pa cuti; i njoj izgleda da je to doista jedan feler.
- ... Te jos kakav feler... jos kakav, slatka! Vama k'o majstorici, nemojte se naci uvredjeni, naravno, dabo'me, i ne treba, ali njoj, njoj...
- Pa se potukli?!
- Mal' ga nije probo kljucem cim se cupa slama. Srecom se strefili tu gospoda tutori i Arkadija crkvenjak, pa mu oteli kljuc.
- Ju, zalosna, a otkud mu kljuc?!
- Pa u porti bilo to, u crkvenjakovoj avliji. a on onda docep'o ciglju, pa ga udario po glavi, i sve mu zube izbije. Eno, konzilium od beckereckih doktora skupio se u bolesnikovoj kuci, pa kazedu: "Donja vilica, bog da prosti" Bog zna 'oce l' i ziv ostati!
- O, o, zaboga sta cujem!
- E, a sad zbogom snas'-Pelo. Zurim se! Zbogom! Zbogom! - rece pa se pozuri, al' se najedared saplete na vratima avlijskim. - Ju! - viknu iznenadjeno.
- Ju, ta sta vam je; umal' niste ljosnuli.
- Ju, hozl..., grom ih spalio! I bas sad kad sam u najvecem poslu! Molim vas, slatka snas'-Pelo, nemam kad sad da se toaletiram, kad imam eto drugih poslova! Neka prenoci kod vas, a ja cu vec ujutru poslati. Evo vam... - rece i predade ih hitajuci Peli... - Ju, nesretna Gabriela, ta ti kako si pocela, ako ovako furt ustraje, neces nista ni odneti do kuce!
- O, zeno, zeno, casni te! A kako... Ha-ha-ha!
- Sreca te mi taj maler nije digodj u drogoj kuci, ili na sokaku pasir'o. Di bi od sramote, da su me kakvi muskarci! No, lepa parada!
- Bo'me, kakvi su obesenjaci, bilo bi vam sutra!
- Juf, snas'-Pelo, nemojte mi ni spominjati. Bolje u zemlju da sam propala! Ubio ih bog, svud se oni moradu da strefidu. Muskarci! Juf, samo kad pomislim. Pa jos oni paorski muskarci cim vididu, a oni spevadu sorom. O, o, mog malera nema nigdi, slatka snas'-Pelo!
- Ubio ih bog!
- Samo, molim, ni reci. Ni reci. Znate, cula sam od frau-Cveckenmajerke. Ona mi svaki dan dolazi na jauzn, pa me tako saleti da naposletku popustim, pa moram, 'tela ne 'tela, da je slusam. A ona mora da isakati. Ja joj zato ni desetu ne verujem.
- Ta necu, slatka, znam ja sta je tajna - veli ispracajuci gospodju Gabrielu koja se izgubi u mraku, proklinjajuci tu svadju zbog koje se gube suknje i hozlice. Odmah za njom krenu se i snas'-Pela, pa zaredi po komsiluku. Ona nije ni ulazila u kuce, nego je s avlijskih vrata vikala i dozivala domacice i zensku celjad da im kaze sta je cula. Na prva tri mesta rekla je da je povreda naneta gvozdenim kljucem, a na druga dva u hitnji pogresila i rekla da je to bilo gvozdenim vilama.
Gospodja Gabriela je poletela, laka i cila, kroz sokake, i u cetvrtom se sokaku opet srela sa Cveckenmajerkom, u petom sa gospodjom Sokom grkinjom, u sestom sa gospodjom natarosevicom i gospodjom kasirkom, a u sedom sa gospodjom apotekaricom.
I tih pet mobilisanih dobrih zena raznele su, kao one zene mironosice, brze nego da je celo selo isprepletano telefonom, glas o jutrosnjem strasnom dogadjaju. A bas im je i zgodno bilo, jer je toga dana bio neki zenski praznik "Kirijak Otselnik", koji pada dvadeset devetog septembra, pa se toga dana i ne radi u tom selu otkako je pre dvadeset i nekoliko godina udario slog jednu zenu za koritom bas na sam dan svetog Kirijaka Otselnika. Sve su toga dana formalno spale s nogu, jureci iz sokaka u sokak. I sama gospodja apotekarica - koja je spocetka ustezala da se krene, jer je smesno govorila srpski - i ona se naposletku dala najrevnosnije na posao.
Kao mala gruda snega kad se otisne, mala i neznatna, s vrha brega, pa na podnozje stigne kao ogromna lavina koja zatrpa citave kuce, - tako je i taj glas od jutra do uvece narastao i formalno zatrpao pop-Cirinu i pop-Spirinu kucu!... Uvece, u krajnjem soru gde se prodaje krisom duvan, i gde obicno ne smatraju da je grehota isprebijati ili cak i ubiti financa; tamo gde se kradene stvari iz sela obicno prvo traze i najcesce tu i nalaze, - u tom, dakle, kraju su se toga dana uvece pripovedale ne verovatne pripovetke, vec citave basne sa svima pojedinostima. Zato je pisac i prinudjen da se sluzi podacima malocas spomenutih postovanih gospodja, a ove sa kraj sela samo da notira, - jer najverodostojniji izbor za taj dogadjaj, to jest Arkadija crkvenjak, taj izvor vrlo je stur, i izdao je pisca vrlo rano. On, to jest Arkadija, bio je tamo pred vratima, i cuo i prisustvovao samo dok su se svadjali, a cim je cuo neku lupu u sobi, on je pobegao na zvonaru da ne bi bio u neprilici uz koga da pristane i da svedoci. Fama je po selu kruzila, fama sa svima ukrasima svojim; jedra, gojazna fama, debela fama, deblja nego obe popadije ujedno.
Zato je, dakle, na krajeve sela i stigla ta vest tako jako preterana. Tamo se pripovedalo da su se popovi jos u Temisvaru potukli, ali da su ih tamo brzo razvadili, i oni se, vele, pritajili, jer su uvideli da, doista, nisu u tudjem svetu komotni kao kod svoje kuce, u svom selu. Pa zato cim su se nasli kod kuce, odmah su se sutradan i dohvatili. I jedan i drugi, vele, sakrio je levcu pod mantiju, i tako otisli na razgovor, da se k'o ljudi i njihovi stari, obaveste. Rec po rec, pripovedao je dalje Rada Cilasev, pa je bo'me, doslo i do gustog. Pop Spira izmakne nekako udarcu, izbije pop-Ciri levcu iz ruke, pa ga dohvati svojom tako nesrecno da mu jeokrenuo donju vilicu cak na ledja! Jedva je Sofra brica namestio na staro njeno mesto; ali zube, bog da prosti. Ako ostane pop Cira u zivotu, nece se, zarek'o se, smirti dok pop-Spiri ne skine i bradu i brkove da izgleda k'o sokacki plebanos! Vec je dva lanca najbolje svoje zemlje ponudio da proda, i fiskala nasao; a terace, kaze, proces dok traje fiskala i lanaca. A kazu da su mu vec porucili i od gospodara vladike da se ne brine; uzece, vele, od pop-Spire toliko sokaka parokijana kol`ko pop-Ciri zuba u glavi fali.
Sta je od svega ovoga istina, doznace citalac iz sledecih glava, koje ce krace ali ne manje interesantne biti.

Glava petnaesta

Iz koje ce citaoci videti da je i u ovoj prilici potvrdjena ona stara poslovica koja veli: "Gde ima vatre, mora i dima biti";
dakle, da tu ipak ima nekog djavola gde se toliko mnogo pripoveda. Sem toga, videce sta je bilo i u jednoj i u drugoj kuci posle onog dogadjaja.

"Svako cudo za tri dana", veli nasa poslovica; pa tako je bilo i sa ovim dogadjajem. Selo je dva-tri dana govorilo, pa se i umorilo, zeljno, naravno, novijih novosti. Znalo je da je pop Cira u zavadi sa pop-Spirom, pa je to notiralo, i pocelo smatrati kao staru i vec obicnu stvar. Ali je selo k'o svako selo: svoj hleb jede, a tudju brigu vodi. Nije tako stajala stvar s popovima. Kod njih nije vazilo to pravilo da svako cudo za tri dana traje. Oni su tek otpoceli pravo neprijateljstvo. Pop Cira se odmah sutradan posavetovao sa svojim prijateljima o tome kakve korake valja da preduzme. Svi su bili saglasni da treba da tuzi pop-Spiru, ne proti ili kome drugom, nego samom njegovom preosvestenstvu vladici.
I on sede i napisa tuzbu.
Necemo je navoditi celu, nego samo poneko mesto iz nje ispricacemo. U tuzbi se pop Cira bavi prvo samim sobom. Spominje nekih trideset godina besprekorne sluzbe crkvi i oltaru; trideset godina trudnog apostolskog rada u vrtogradu gospodnjem, gajeci i usadjujuci u srca poverene mu pastve razne dobrodetelji. Spominje koliko je njih supruzeski ali nevjencanozivecih privoleo da prime svetu tajnu braka; koliko je Svabica i Madjarica izveo iz jeretickih zabluda i priveo, zajedno s bezlobivom im decicom u krilo pravoslavlja i privencao za pravoslavne Srbe; spominje niz pridika koje je drzao i njima istrebio silan kukolj i korov, i razduvao plevu greha i zlih navika medju svojim parohijanima... I tek zatim prelazi na sukob koji je imao sa pop-Spirom, i uvredu koju je pretrpeo od istoga. Tuzi pop-Spiru, a dodaje da dokaze o svemu sto se odnosi na sukob i sledece, cuva pri sebi, i da ce iste na sudu pokazati. - Tuzba je bila konceptovana, i rukom samoga pop-Cire, koji je imao vrlo lep rukopis, napisana. Toga dana kad je
prepisivao nacisto tuzbu, poslao je sve od kuce da mu ne smetaju, a on ostao sam kod kuce i prepisao je i postom poslao.
Posle ovoga, posle poslate tuzbe, otvorila se grdna provala izmedju jednoga i drugoga popa. Nikad vise od toga dana nisu zajedno bili. Ako je jednoga creda bila, drugi nije ni privirio u crkvu, ni on ni njegova porodica. A kako kod velike gospode ide sve polako, to se i sa tom tuzbom nije hitalo. Stajala je poduze bez ikakva postupka po njoj, a za to vreme hladnoca i mrzost izmedju njih rasle su sve vise i padale svakom sve vise u oci. Ako je, na primer, kakav bogatiji umro, i porodica mu zahtevala da ga oglase sva zvona i opoje oba popa: to su ga, istina, oglasila sva zvona, ali oba popa nisu htela da budu zajedno; jednog je od njih obicno uvek zamenjivao pop iz susedna sela.
A sta su radili njihovi ukucani; sta popadije i cerke im, sta gospodin Pera i Saca? Zapitacete, radoznali citaoci.
Gospodin Pera se odmah drugi-treci dan po dolasku u selo nasao u cudu, pa ne ume mladic da se snadje nikako. Nema on nista ni protiv koga. Mila mu i Jula i Melanija, dobar mu i pop Cira i pop Spira podjednako bio do ovog nemilog slucaja. Dopala mu se bila i Jula dosta; nasao je na njoj dosta cega za voljenje. Njeno zdravlje, pa bujna plava kosa, pa njeni rumeni obrazi, rumeni kao breskve duranclije - i docnije kad god su ga posluzili kod pop-Cirinih breskvama duranclijama, njemu odmah padnu na um Julini crveni obrazi - pa njen miran i dobrocudan, njen detinjast pogled, - sve mu se to dopalo, a padalo na pamet kako bi to lepo bilo kad bi svega toga bilo i kod Melanije koju je, naravno, jako voleo. Jest, tako je osecao i mislio gospodin Pera do ovoga nesrecnog slucaja. Ali sada, kao castan covek, predje sasvim na stranu pop-Cirinu, i odsudno i skoro otvoreno stane protiv pop-Spire. A nije ni cudo. Ta vec su ga u pop-Cirinoj kuci zvali prosto: sine Pero ili sinko, a on njih otac, mati ili roditelji. Ispovedio je vec i on Melaniji i ova njemu najpre simpatije i naposletku i samu ljubav; a to su isto i oboje priznali pred roditeljima, i vec onako privatno, i kao krisom, izmenjali i prstenje. I sad, kao buduci zet te kuce, naravno da je uzeo dosta ucesca i u neprijateljstvu koje je tako ozbiljan vid uzelo.
A Saca i Jula? I njihova je stvar napredovala, onako u potaji. Sastajali su se i dalje u basti, naravno malo redje, jer je bilo skopcano s opasnostima otkako je nastala jesen. Basta se proredila. Nema vise onog gustog zelenila, koje je islo na ruku zaljbljenima i krilo ih od one nesnosne kontrole koju je bog svakom mladom zaljubljenom stvoru, u licu njegovih roditelja, natovario na vrat. Lisce vinove loze opada, pa se proredilo, makova cveca davno nema, samo strce u visinu suhe glave pune maka, i daju povoda Saci da se baca u sanjarije i da stvara slatke slike kako ce mu skorim, ako bog da, kao zetu u toj kuci, goveti i ciniti po volji od svake ruke, pa izmedju ostalog pocesce mesiti savijacu s makom koju on, kao svaki Bacvanin, od sviju testa najradije i jede. Metla davno pocupana i povezana i u supu odneta, i duz tarabe, koja se predje u leto sva zelenila i sarenila od ladoleza i vreze koja se uz nju puzala, i od zelene metle, suncokreta i rodina kljuna, - duz te tarabe ne vidi se vise nista od svega toga do gola taraba, sa ovde-onde osusenom vrezom, koja sad ne moze nikoga da prikrije i da tako pomaze bezazlenom asikovanju.
Zato su sada i sastanci bili u prisustvu tetka-Makre, sto kazu, pod vidom cesnosti, tako da bi im to uvek bilo zgodan izgovor da su se slucajno tu nasli. Za te, dakle, simpatije izmedju dvoje mladih nije zadugo niko vise znao do njih dvoje i jos bog na nebu i baba Marka na zemlji, s tom samo razlikom sto je bog sve video i cuo, a baba Makra po malo videla, a slabo sto cula od svega razgovora njihovog. I tako je to trajalo sve do onog fatalnog i nemilog dogadjaja. Ali posle toga pocelo se iz kuce pop-Cirine stroze motriti na sve sto se u pop-Spirinoj kuci dogadja. I naposletku se i prokljivi. Nije neosnovana sumnja, koju su izrazavali pop-Spirini, da tu ima i frau-Gabrielina masla. I tako, iako su Saca i Jula kao svi zaljubljeni, najradije voleli samocu, - ipak su bili te hude srece da budu ne samo opazeni nego cak i spevani.
Ko ih je spevao, to se nikad nije moglo doznati, ali je vrlo jaka sumnja ostala na Timi srajberu, - upravo slajberu, kako su ga paori nazivali - koji je sa Sacom, kao sto vam je vec poznato, vrlo rdjavo ziveo, kao, sto kazali, dva petla na bunjistu. Jos od one pesme, ako je se secaju citaoci, u kojoj se spominju neki pulgeri i paorski momci, i neke vile i neko drekanje, a za koju se pesmu drzalo da ju je spevao i poslao u kalendar, velikobeckerecki, Saca brica, a da je, kad ju je spevao, mislio na Timu slajbera, jos od toga doba mrzeli su se njih dvojica. I sada kada se pocelo zuckati po selu da se Jula popina i Saca rado gledaju, - omrznuo ga Tima jos strasnije, jer se i njemu jako dopadala Jula popina. I dok je on nju smatrao kao nedostizni ideal, kojega je samo izdaleka smeo posmatrati i mislio da je i samim tim vec srecan i presrecan, - dotle se, kao sto se vec uveliko pripovedalo, on, Saca, s njom cak i sastajao u basti i kurisao kroz tarabu, i eroberung napravio, pa cak i dotle doterao da se drznuo ponadati da ce mu zenom postati! Pa koga to ne bi naljutilo, recite po dusi, dragi citaoci! Jer ako cemo pravo i objektivno, u cemu je Saca umakao Timi ? Obojica su bili skolski drugovi, obojica ucili latinsku skolu, obojica isterani iz skole: Saca iz cetvrte, a Tima iz pete latinske. Sacu je isterao katiheta, a Timu profesor latinskog jezika kad ga je ovaj, Tima, jednom u vrlo uctivoj formi zapitao kako se latinski kaze salaj! I vrlo je prirodno da je Tima smatrao sebe za boljeg od Sace iz dva uzroka: prvo, sto je Saca isteran iz cetvrtog, a on iz petog razreda; i, drugo, sto je Saca otisao u majstore, a on, Tima, u beamtere. A to je, mislim, prilicna razlika. I zato je, dakle, on sebe smatrao za bolju priliku i partiju jednoj svestenickoj kceri kakva je Jula bila, nego Saca, koji je, istina, vrlo lep bio, ali uvek kratke rukave nosio, i zimi isao bez zimskog kaputa. Ali, sto bi, bi! Jula je bila Sacina i Saca njen. Tima kol'ko je pre voleo Julu, toliko je sad vise omrznu. Pa kako je bio darovit za stihove - oni mnogi lepi stihovi na srcima, to jest na lecederskim medenim kolacima, najbolji su dokaz jake pesnicke zice Time srajbera - a naljucen i uvredjen do srca, nije cudo sto je seo i sastavio jednu pesmu, koju, istina, nije hteo a ni smeo nikako da prizna za svoju, ali za koju je celo selo znalo da je njegova i nicija vise, jer se on sam najcesce pored nje pratio sokakom i Ciganin mu je pred zoru svirao, a on je pevao iz desperata tu pesmicu, koja je glasila:

Juret i dve ludaje!
Juca nam se udaje;
Udaje se za berbera,
Momka bez felera, ej!

To je ta pesma koju je Tima srajber spevao, a koju je i pop Spira jedne vecer cio, i razabravsi koga se tice, kao pomaman kuci dosao i viknuo Zuzi:
- Di su te dve ludaje?!
- Koje ludaje, milostivi? - zapita ga zacudjena i preplasena Zuza, videci ga onako jarosna.
- Zovi mi odma' gospoju i gospojicu! - rece i tresnu nogom ljutito.
One dodjose, a pop Spira ih uze preda se.
Niko dotle u kuci nije znao ni slutio sta se iza brda valja, ni pop Spira, ni popadija mu, - zato je sve iznenadila, kao grom iz vedra neba, ta novost.
Odmah na prvo pitanje Jula je udarila u gorak plac, a gospoja Sida se samo krstila i pogledala cas na popa cas na cerku. Pop Spira je vikao da se sva kuca tresla, a popadija ga je jednako utisavala, dok se naposletku nije malo smirio i ostavio joj odresene ruke da ona sama svojom zenskom vestinom izvidi tu stvar i da mu javi.
I doista, Jula se ispovedila mami. Kazala joj je sve. Nije zaboravila ni bogat rod Sacin, ni njegovu nameru da ide u Bec da tamo svrsi hirurgiju. Gospodja Sida bila je najpre kao da ju je covek hladnom vodom polio. Stala je kao okamenjena, pa nije znala ni reci da kaze. Bilo joj je to cudno, neocekivano, sto je cula iz usta Julinih; nije verovala svojim rodjenim usima, pa se zato i zamislila. Jula je u cosku plakala, potokom lila suze i brisala ih keceljicom, a gospodja Sida se setala po sobi, zastajkivala kod prozora, i gledala bez ikakvog interesovanja i izraza kroz prozor na ulicu, i jednako mislila, ali se ipak nikako nije mogla da seti da je kadgod cula da se neka tako iz popovske kuce udala za berbera. U tom joj pade na pamet i Melanija i Pera i gospodja Persa.
- Nema od tog nista! - rece odlucno gospodja Sida. - No, jos bi nam to trebalo! - rece i ostavi svu uplakanu nesrecnu Julu, kojoj te mamine reci ugasise i poslednji zracak nadezde.


* * *

Jula je zalosno provodila dane posle ovog razgovora s ocem. Niko joj nije bio naklonjen; ni otac pa ni mati. Oboje behu protivni njenim simpatijama Saci, i sastanci prestadose, jer se na Julu ostrim okom motrilo kao na svakog krivca. Zato je i zavolela samocu. U samoci je koliko-toliko utehe nalazila. U samoci je mogla misliti na koga je htela, to joj niko nije mogao zabraniti. Kako je mislila da je svaka nada propala, najradije je mislila o svojoj smrti, i prastala je i ocu i materi, iako su oni mogli uciniti da ne dodje do toga. I misli njene, i pesme koje je najradije tada pevala, i knjige koje je citala, - sve je to pokazivalo da je Juli tezak zivot, da joj nema zivota, i da joj je smrt bila jedina sreca. Otac, kao svaki otac, nije na to ni obracao paznju, pa nije ni primetio; cak je poveo jednom rec, i to pred Julom, o jednoj dobroj partiji koja joj se javlja, ali gospodja Sida, kao svaka mati, kojoj je cerka vazda na ocima te i srcu bliza, - ona je primetila i nije joj se to nikako dopadalo. Najpre je razumela iz pevanih pesama Julino raspolozenje. Zato je ostro motrila na svaku Julinu pesmu, i sve se vise i vise s bolom u srcu uveravala da je njena Jula nesrecna.
Gospodja Sida slusa, slusa pesmu koju Jula peva uz gitar.
A Jula peva onu krasnu backu romansu, koja se nekad rado i mnogo pevala, a koja je sad davno vec zaboravljena u nas, kao i mnoga druga dobra i krasna starija stvar, i niko je vise ne peva kao nekad. Peva Jula:

Posla Juca u Becej kod ujca,
Posla mlada kako ce da strada!
Kad je bila blizu Feudvara,
Susrela je tri mlada drotara:
"Di si posla, Madjareva Julo?
Di da ides, nasa biti moras!"...
Jedan skida zlatne belenzuke,
Drugi skida dukate sa vrata,
Treci veli: "Poljubi me, Julo!"
Al' govori Madjareva Jula:
"Mene j' nana uvek zaklinjala
Da ne ljubim kog mi srce nece!
Volem biti tiskoj ribi 'rana
Neg' ljubiti tri mlada drotara!"
To izrece, u Tisu utece,
Pa otuda mlada progovara:

A gospodja Sida ostavila davno pletivo, pa je pazljivo slusa; i trlja oci i brizno vrti glavom. A Jula nastavlja jos tuznije:

"Oj, boga vam, tri mlada drotara!
Pozdrav'te mi moga dobrog babu:
Da ne kosi ukraj Tise travu:
Pokosice moju kosu plavu!
I pozdrav'te moju slatku nanu:
Da ne pije Tisu vodu 'ladnu,
Popice mi moje oci carne!
I pozdrav'te moga milog diku:
Da ne brodi Tisom vodom `ladnom;
Polomice moje bele ruke,
Natrunice moje oci carne!"
To izrece, u Tisu utece!

Gospodja Sida oseti kako su joj vec natrunjene oci, i pocela ih brisati maramom, ali se savlada i dize i udje u Julinu sobu. Pa, iako joj se srce cepalo, namrsti se i zapita je ozbiljno:
- A kakva ti je to pesma?
- Pa pesma, mamo; iz Backe pesma, pevali su je onomad backi risari!
- Ta znam, znam; al' otkud nadje da pevas bas nju?
- Pa jos od vas sam je, slatka mamo, i naucila, - pa onomad me podsetili na nju.
- Tu pesmu vise da nisam cula! Jesi l' me razumela? Vi's ti to nje! - viknu gospodja Sida, a steglo joj se u grlu od silne zalosti. - Da mi vise nisi zapevala! Gledaj ti to nje samo! Kad ne umes pametniju kakvu da nadjes, bolje nemoj ni pevati!
- Necu, slatka mamo! - veli Jula. - Zar je meni do pesme i do pevanja! - rece i ubrisa nos spicem od marame kojoj joj bese povezana glava, pa udari u plac i pokri lice keceljicom.
Zaplaka se gospodja Sida; ne mogase nista reci, nego ostavi sobu.
Posle toga je gospodja Sida nikako nije samu ostavljala. Jednako je ili isla k njoj ili je dozivala k sebi, tek da joj je uvek na ocima, i da je razgovara i razgali. Ali joj to slabo pomoglo; Jula je tugovala, ne smem reci venula, jer, kao za pakost, mada je bila zaljubljena, ostala je jednako, protivno svima pravilima poetike, onako isto punacka i okrugla kao i negda jos kad jos nije znala za tu, tako reci, paklenu, ali ipak tako slatku strast.
Gospodja Sida se dovijala od svake ruke da joj izbije iz glave te zelje i misli, ali se, nekako, uvek svrsavalo Julinim placem i gospodja Sidinim neuspehom. Jula je ostala stalna, a gospodja Sida sve meksa i popustljivija. Cesce su i citale ponesto. Jula cita, a mama radi kraj nje i cuti kad ona u sebi cita; ili je slusa kad Jula cita naglas.
Jednoga dana tako sedi i Jula i mama i rade neki zenski rad i jedna i druga, a Jula pokraj toga i cita i pocesce brise suze. Gleda je gospodja Sida ispod oka i nije joj pravo.
- Ti si opet docepala kakvu zalostivu stvar. Sto ne uzmes nesto veselo i za smejanje? Sta ti je to?
- Preodnica gospodin-Perina, ostala jos odonda. Citam Karlovackog djaka, mamo.
- Ostavi to odmah!
- Ta tek sto nisam svrsila.
- Taki kad ti kazem! - viknu strogo na nju gospodja Sida. - To valjda vec po treci put citas!
- Al' samo jos pola strane pa sam gotova. Slusajte, slatka mamo!
I Jula pocne glasno drscucim glasom citati:
"Ljubinkove kosti leze sad u junackoj zemlji hercegovackoj, al' groba mu niko ne moze naci; no bas da se i znade za njega, ko bi mu dosao u pohode, ko bi nad njim naricuci suze prolio, kad nikoga nema od svoga?
Prolivajte barem vi, drage sestre Srpkinje, suzu zalosti nad nesretnim udesom naseg Ljubinka; pokazite time da cenite i uvazavate pozrtvovanje za rod, a srpska vila upisace mu ime u citulju srpskih mucenika i sacuvace mu spomen i za potonji svet.
No, ako vam je odvec zao, nezne duse srpske, sto se Sac... ovaj... Ljubinku grob ne zna, te sto mu tako niko ne moze na nj otici i suzama ga svojim zaliti, a vi otidite do gospodar Jove; tu cete se dovoljno utesiti.
Gospodar Jova ce vas odvesti na karlovacko groblje, i pokazace vam grob u kome polovina Ljubinkova zivota veciti sanak boravi...
Tu na grobu Jul... Draginjinom pripovedace vam tuzni otac kako mu je mila jedinica posle udaje sve vecma i vecma venula, dok nije i uvenula. Kroz plac ce vam priznati da je ubica deteta svoga, da je ubica zene svoje, i ona je naskoro posle smrti Draginjine svisnula od zalosti; a vi cete, gledajuci gorko al' kasno kajanje samovoljna oca, i secajuci se tih nevinih zrtava samovoljnih, uzdahnuti, te reci: "Samovoljo, nigde te ne bilo!" - dovrsi Jula, guseci se u suzama, i ispusti knjigu, a gospodja Sida pletivo, pa se i ona zaplaka.
- E, kad bi to bilo istina! Nego tek tako, ma ko... A ko je spis'o to? - rece gospodja Sida, brisuci suze.
- Napisao je Kosta Ruvarac...
- Kosta! Ta... ta to je pop-Vasin Kosta, pop Vase iz Sasa. Eh, eto sta velim ja. Otkud on zna to? Ja poznajem tri gospodar-Jove u Karlovci, i nijedan nije im'o cer Draginju. Sve kojesta! Makar nije im'o druga posla. Et' tako! Pop Vasa ga silje i, sto kazu otkida od svoji' usta da mu sin studira, pa da vremenom bude od njega covek, a on: izmisljava sve kojesta. Ta da je sto puti trukovano, ne verujem ja to! - veli gospodja Sida preteravajuci se da nije potresena.
- Mamo, je l' te da je zalostivno napisano?
- Zlato moje, ta nece dotle doci! - rece potresena gospodja Sida. - Ne daj, boze! Nije tata tvoj bezdusan k'o taj gospodar Jova.
- Mamo, slatka mamo, meni je zdravo tesko!
- A zar je meni lako, 'rano moja... Al` gledacu sto god mogu; morace popustiti, nije on, 'rano, tako jugunast! - tesi je gospodja Sida, a posle nastavlja mirnijim glasom: - A, kazes, on je bogate familije, moze da svrsi i hirurgiju?
- Moze, kaze, vrlo lako - veli Jula, umirujuci se malo pomalo.
"The", rece gospodja Sida u sebi, "ne lipsi magare!" A posle se opet zamisli.
- No, za hirurga, vec ide - rece glasno, pa se opet zamisli. Poznavala je ona vise gospode hirurga. Sve su to bili fini ljudi koji su se druzili opet s finim ljudima, kao s gospodinom prezesom, apotekarom, ritmajstorom, a i sami se zvali doktorima i druge doktore zvali kolegama. Pa i drugi ih drukcije i ne zovu nego gospodin-doktor. Gospodin hirurg ide posle podne u kasinu, tamo igra saha ili pije punc i cita novine, zna kako ce ovaj car onoga fino prevariti i razgovarati se o tome, a kad jede grozdje, a on ga opere u casi, i ne jede ljuske, nego ih ostavlja u tanjir, pa kad pojede, a on opere ruke u istoj casi, kao sto sem velike gospode jos i Civuti rade. Jednom reci, rezonuje gospodja Sida, svaki se hirurg vlada sasvim gospodski, i onda, naravno, vredno je malo i porazmisliti, jer prilika nije rdjava. Jula je uputila na tetka-Makru da se od nje jos bolje o svemu izvesti. I gospodja Sida se resi da se i ne razgovara pre sa pop-Spirom, dok se najpre ne razgovori sa tetkom toga momka. A mora se priznati i to da je gospodja Sida, kao i svaka mati, omeksala jako gledajuci svoje dete kako joj iz dana u dan cezne, i uveliko se pomirila tom mislju da je Saca doktor, ili jos bolje Aleksandar doktor, dobra partija za njenu Julu.
Odmah sutradan dvaput se nasla sa baba-Makrom u basti. Tako i prekosutra. Izvestila se o svemu i od baba-Makre, a i inace; i bila je potpuno zadovoljna sa dobivenim podacima. "Boze", govorila je u sebi gospodja Sida, "sto je sudbina! Tu nam sreca pod nosom, a mi da je ne vidimo!" Rezgovarala se i sa popom, i razlozila mu sve, i dodala da ona, kao mati, ne bi imala nista protiv toga; stavise, ona bi oberucke docekala takvog zeta.
- Momak je dobar; nista se za njega tako nesto ne cuje, a od dobre je i bogate familije! Ima vec sad lepo imanje kojim rukuju tutori. Ucio nesto latinske skole; dakle, nije onako neki. A posle toga, ima neke stare tetke i strine, sve bez dece, a tek sto su zive! Jos koji dan, svaki cas ocekuju vest. Spiro, spiro, ne ispustaj terno, - zavrsuje gospodja Sida - takav hauptrefer nece ti se skoro trefiti!
A pop Spira je samo slusa. Duva na nos, okrece stivu lulu oko kamisa, i seta se po sobi, i zastajkuje svaki cas; razmisljava, gleda u stukator ili kroz prozor, pa, najposle, sleze ramenima, pa rece:
- Ta, sad, sta je tu je! Ti k'o mati nisi trebala da dopustis da dotle dodje. I sad mi ne pomaze sva moja pamet i skolovanje. Sta mu sad znam! A, bas kad se rado imaju, a sta im ja drugo znam raditi! Pa, neka im je: srecno! Samo, tek, nikad mi nije padalo na pamet! Drukcije sam mislio! No, pa... neka ih.
- Boze, Spiro, - veli radosna i zadovoljna gospodja Sida - a ja sve velim, to je valjda tako sudbina.
- Pa, mozda ce biti srecna! Eto, da mi je ko u Karlovci rek'o: "Uzeces Sidu!" - "Kakvu Sidu!?" rek'o bi' mu ja. E, a vi's sad kako lepo zivimo.
- E, pa dabo'me! Uzmu se, sto kazu, i koji se nikad ni vid'li nisu, nit' voleli, sto kazu, pa lepo ljudi zividu sretno i zadovoljno, a kamol' kad se ovako strefilo! Ja opet, Spiro, velim, to je taka sudbina.
- Ta ovo, fala bogu, skinuli smo kojekako s vrata. Nego ona, ona komendija samo da prodje, da mi se skine s vrata; dan'o bi' dusom, cisto bi' se nanovo rodio!
- A... kako stoji, boga ti? - zapita ga i pogleda zabrinuto gospodja Sida.
- Ta, malo rodjavo, onako, svakojako...
- Pa ti kazi - uci ga gospodja Sida - da ga toga dana nisi ni vid'o, a kamol' povredio.
- E, vraga! Kad je uzeo zub, pa ga cuva kod sebe k'o oci u glavi.
- Ju! Pa sta ce biti? - pita preplaseno gospodja Sida.
- The, bice sta bude! Ja ti sad iz ove koze ne izidj'! Nego, dok se ta komendija ne svrsi, kazi, boga ti, momku, da se i on povuce malo, nek' cuva ducan. Vidi valjda, fala bogu, i on sam kakav je danas svet.
- Dobro, kazacu mu! - veli gospodja Sida zadovoljno i pohita da javi radosnu vest Juli, tom najnesrecnijem stvorenju pod ovom bozjom kapom, koja je sva uplakana i neutesena sedela u kujni i probadala viljuskom paprike spremajuci ih za zimu.

Glava sesnaesta

U kojoj je opisano jesenje vreme u selu. Ko je sit spletaka iz proslih glava, preporucuje mu se da procita, odmora radi, ovu Glavu koja nema nikakve jace veze s glavnim dogadjajem, u koja ne bi trebala ni da dodje, da se pisac, kao druga srecna braca njegova, obzirao na zamerke kriticara i drzao strogo pravila poetike.

Prodjose lepi letnji dani, dani nesnosne dnevne zege i vrucine, ali i prijatne vecernje i nocne hladovine. Da je za danom sve kraci bivao. Najpre neosetno kraci, "za jedan kokosiji korak", sto rekle iskusne babe, a posle osetno kraci. "Prodje leto", rekla bi tek vredna domacica, "okrac'o dan. Taman operes sudove, a ono se vec i smrklo, taman si usto od rucka, 'ajde sedaj opet za veceru. Ne zna covek kad mu prodje dan, a on se tek smrkne!" Proslo je i "sirotinjsko leto" i nastade pozna, vlazna i mocarna jesen. I Mitrovdan je tu, tek sto nije svanuo. Nestalo onog vedrog i nasmejanog plavog neba, pokrili ga sivi oblaci, koji se povazdan gone, stizu i prestizu. Oseca se covek pod njim kao vojnik pod prokislim i mokrim satorom. Sitna kisa sipi, sipi povazdan, od jutra do mraka, i celu noc bije monotono u prozore, i ujutru opet svane oblacno nebo, kisa i blato; i vidis samo pokisle kokosi pred kucom i cavke na granju, i vrapce cujes pod strehom kako dzakaju. Sipi sitna kisa, pa probija i sirotinjski doroc i gazdinsku kabanicu; pada jednako i pravi po putu blago preko clanaka. Upadaju kola do glavcina i junaku cizme do clanaka, pa cak i do strufli. Treba da su, sto kazu, pasent cizme i debeli flanelski obojci, pa da se covek usudi preko sokaka i njegovog debelog blata. Zato se na takav put u ovo doba i salju samo stariji i jaci, a malisani u to doba ostaju kod kuca, pa se dzaveljaju i preturaju po cilimcu u toploj sobi, ili se sa dedom, koji takodjer cuva zapecak bodu i tucaju glavama kao ovnovi i celice svoja temena na taj nacin, da vremenom postanu tvrdoglavi, i da se ne dadu svkaoj susi pulgerskoj! Tako ih spremaju za docniji zivot, ali ih ipak ne pustaju napolje preko sokaka. Jer kad se jedan takav malisan krene preko takvog blata, desi mu se to da se formalno uglibi u blatu sa batinim cizmama, na cije sare moze komotno da sedne kad god hoce, pa ne moze da makne odande, nego ga stane dreka i dernjava i zapomaganje odande. Vice za pomoc, a na viku njegovu lete u pomoc usplahireni ukucani; uhvate ga za usi, pa izvuku najpre njega iz cizama, a posle cizme iz blata. Stoga cim i komsija komsiji redje dolazi, narocito ako nisu jedan uz drugoga, nego preko puta jedan od drugog.
Izgleda kao da se uspavao, kao da izumire zivot u selu; ucutalo se sve, po sokacima i svirke i pesme i zagor i razgovor. Lisce opalo, i crni se ogoliceno i pokislo granje na drvecu; opao krec i lep sa kuca od silne kise, pa ti izgledaju kuce izdrpane kao red prosjaka pred crkvom. Rode se sele i ostavljaju gnezda prazna na dimnjacima, a nocu cujem kroz mokar vazduh sa daleke visine nad tobom tuzno kliktanje zdralova, - i oni nas ostavljaju kao lazni prijatelji u nesreci, i begaju od ovih sumornih dana, i traze vedrije nebo i blaze podneblje. Samo ce nestasni i bezobrazni vrapci ostati i posle Mitrova dana u svojim, letosnjim kvartirima. Cvrkutace ispod strehe, glozice se i kavdzice sa korisnim kokoskama ovi nezvani gosti kad onima vredna domacica baci zrna pred kucu; i ostace i preko zime, i docekace svoje stare znance, i rode i laste.
Sve je selo zajedno sa seljacima promenilo fizionomiju svoju. Ne vidis vise bose noge, ni kratke rukave, ni papucica, ni cicanih suknjica; sve se to, i musko i zensko, i staro i mlado, fatiralo i ubanturalo dobro. Na glavi subare jagnjece ili astraganske, na pleci izvrnut kozuh ili doroc i sarena kabanica, a na nogama ne vidis vise opanke - koje kakav gurman sarov ili zeljov hoce u slast da pojede kad se raskisele - nego cizme do kolena, namazane lojem ili mascu, svinjskom ili ribljom, koja se prekonoc dobro upila u kozu da ne propusta vodu i da ne ubija nogu. Posle babe i svekra, nikoga valjda ne neguju i ne postuju tako zimi u kuci kao cizme. Pa i sama zivotinja i zivina nije ona letosnja. I sarovi se povukli pod ambar, pa redje laju. Povazdan spavaju pod ambarom, a lanu tek u snu kad im, to jest, sto neprijatno i strasno dodje u snivanju. Po avliji vidis danju samo brbljave i prozdrljive patke ubrljanih kljunova, kako se, vecito gladne, ustumarale po avliji i jednako brbljaju i brljaju kljunom po zitkom jesenjem blatu; vidis i glupe pokisle kokoske i jos gluplje i mizerne curke, koje ti izgledaju kao kakva stara koketa sutradan posle burnoga bala, kako su se skupile i cute, cucore pokatkad ili pucnu od vremena na vreme. Sve, sve se promenilo; samo domaci petao posred njih ostao jos onaj lepi, stari, letosnji petao. Pokisao, istina, malo i on, i kresta mu, kao rekao bi`, pomodrila, ali je ipak ponosit; ne da poznati da mu je zima, otima se. Sto ti je, boze, leventa i staro gospodstvo! Tako mora svaki pomisliti kad ga vidi i pokisla i ipak ponosita.
Ukucani se povukli u kucu, pa retko izlaze u avliju. Kujna im je sad najmilije mesto. Tu se uveliko sprema zimnica. Doslo je doba svinjskih daca, takozvana disnotora. Kolju se svinje, sprema se ukras odzaku. Deca se raduju besikama od kojih ce gajde napraviti, a stariji kozurici i svima vec onim djakonijama koje se obicno dobijaju od jednog tako ugojenog a posle zaklanog i spremljenog svinjceta. Iz avlije se dize gust dim i lize plamen od zapaljene slame u visinu. To se prlji zaklano svinjce, i greju zadovoljni ukucani oko vatre. Bukti slama posuta po svinjcetu koje se prlji po svim pravilima, a domacin ga struze kresackom kojom se leti krese trava po bastenskim stazama, a u isto vreme bodrim okom pazi da ko od oblaporne kucne celjadi, ili iz komsiluka ko, ne odsece kradom svinjcetu oprljeno uho ili rep, jer to i jeste najveca delikatesa na jednom tako oprljenom svinjcetu, i stoga ce sa njom, po starodavnom i lepom obicaju, omastiti brke sam domacin. Posle ce svinjce razuditi na trista delova, i od njih trista nekih stvari naciniti, od kojih je sve jedna od druge bolja za jelo; a njima ce posle prekracivati ukucani vreme u doba kratkih dana i dugih noci. Domacica ce jedna drugoj slati po pun tanjir od zaklana svinjceta, i kobasica i krvavica i kozurica, i pricace jedna drugoj koliko je koja dobila od zaklana svinjceta masti i cvaraka i sala. Citava cuda pricace jedna drugoj, i slusace pazljivo jedna drugu, ali nijedna nijednoj nece ni reci verovati. I sve ce se to povesati u odzaku i po ostaloj kujni tako visoko da domaci macak moze samo videti sve to i zazubice dobiti, ali se nece hasniti! Zabolece ga vrat gledajuci povazdan tako u visinu, ali nece svoga brka omastiti. To je ostavljeno za ukucane, a ponekad i za vertepase, koji zimi od Svetog Nikole pa do Bogojavljenja idu svaku noc po kucama, i koji se - uzgred budi receno - umeju vec i sami ponuditi. Jer dok Irod i Melhior i Baltazar i Kaspar predstavljaju u sobi s golim macevima cudesno rodjenje Hristovo pred zablenutim domacima, i dok ih ovaj peti iza vrata, stari Pera iz Staroga sela Kera, zabavlja svojim starodrevnim humorom i salom, - dotle cesto onaj sesti i prekobojni, koji obicno nije ni predstavljen domacima, skida kobasice, suve jezike, svargle i drugo jestivo iz odzaka, a u tome mu ide na ruku omirski smeh ukucana, izazvan salama i dosetkama svuda omiljenog starog Pere is Staroga sela Kera.
I pozna jesen ima svoje poezije i svoje topline, - bas oko ognjista i oko banka i zapecka; jer sve ceretanje i kikotanje komentarisalo se oko ognjista, a kasljanje i zevanje, gundjanje i savetovanje oko zapecka i banka. Omladina u kujni, a ostarina na banku ili iza zapecka prica i seca se lepsih dana i drukcijega, boljega sveta. Povazdan stoji kraj vatre lonac s kukuruzom koji se, onako okrunjen, u zrnu, kuva, i sakama ga jedu ukucani celoga dana, ali zato i izgleda sve po kuci zadovoljno i okruglo i debelo, samo sto ne grokce od debljine.
Vec se nocu ceslja perje, da se koliko-toliko prekrati noc. Posedaju u toploj sobi, pa cesljaju perje. Sve sama zenskadija, sve od baka iza zapecka pa do male unuke sa kurjukom od pedlja, dugackim kao misji rep, - sve se to dalo na posao, revnosno radi i pazljivo slusa babje pripovetke. A baka prica o starim vremenima kad su jos soldati nosili kurjuke, kad je ona bila devojka, pa je pevali po soru s nekim koji je davno umro, pre no sto se od ukucana iko i rodio, i kad su se jos perisani nosili. Ili pripoveda jos davnije stvari, iz vremena kad nije bilo porcije ni egzekucije, ni trukovanih novaca od papira, ni arende, ni perzekutora, - nego je svet ziveo srecno i carevi sinovi uzimali paorske kceri. A mladja je zenskadija pita jesu li i nju spevali u soru sa carevim sinom, pa se smeju, a baba se ljuti i kija, a perje leti cak pod gredicu i po sobi cak do babinih cizama, koje se, napunjene slamom i namazane mascu, suse na banku pored vruce peci, a ova zahvatila pola sobe, pa izgleda kao civutska kancelarija. Ide smeh i kikot. Baba se ljuti, a smeh sve jaci; jedva se stisa kad se cuje kakva lupa iz kujne.
Onda se trgnu svi i osluskuju okrenuti kujni, a baba veli: - Idi, vidi da se opet nije onaj lopov macak docep'o ziska, pa ce da poloce svu mast k'o i onomadne sto se pocastio.
Ali to nije bio macak, koji je na pravdi boga danas obedjen, nego je to bio poznati nam Nica bokter. Cuo i on zagor i kikot i pesmu, pa prolazeci kaljavim sokakom i gacajuci po blatu, svratio je, kao vlast, da vidi sta je i kako je u kuci gazda-Pere Tocilova, jer o njegovoj kuci i jeste rec u ovoj glavi.
- Ta gle Nice! - viknuce svi veselo, jer ca-Nicu je svak voleo.
- A zar tako vi pazite na kucu! Vi se zadivanili i uzandjarali tunakara unutra, a da sam neki, k'o sto me bede, ta mog'o sam vas do gole duse po'arati! - veli Nica ulazeci.
Pa i on se zajedno sa prirodom i selom promenio. Na nogama mu cizme, na plecima doroc, a preko njega duga kabanica, ispod kabanice rog u koji duva i oglasuje sate i budi selo, i duga drenova budza koju vuce po zemlji kad ide.
- Dobro dos'o, Nico, - docekuju radosno ukucani i skidaju mu i kabanicu i doroc.
- Ala da pasje noci, tane mu gosino! - veli Nica. - Taman za lopove!
- Nece, nece, Nico, - vele mu oni - a ko bi se usudio kad ti cuvas selo.
- Eto, ja svrn'o malo! Vidim svecu, pa k'o velim: daj da k'o vlast vidim sta ti tamokara rade, da otkud ne trukujedu i ne pravidu kakve falicne banke! - smeje se Nica. - Pa ako me dobro podmazu i podmite, mozda ih necu izdati i prikazati, kako mi je i 'nako mala placa sprama velike brige i glavobolje i sekiracije moje!
- S drage volje, Nico! E, fala, fala. Pa 'oce l' ti dosta biti tako jedna iljadarka, a, Nico? - pita ga domacin Pera Tocilov s kreveca.
- Ama ne volem ti nista sto je falicno; a ti bi, znam, dao! Neg dad' ti menikana malo onog tvog vina, jerbo to sam ciguran da ti nije falicno. Ha, ha! Aj, sta velis, je l' dobro divanim?! - zadzakao Nica, pa sve jeci kuca, pa se smeje i ostavlja budzu i rog u budzak. - Aj, je l' dobro divanim, tane mu gosino! Vina ti menikana daj, da ca-Nica ogreje malo svoju beamtersku dusicu, kad je ovako pasja noc napolju.
- 'Ocu, 'ocu, Nico ! 'Ocu, rode, samo kad ne trazis stogodj vise nego mito. 'Ajde, gucni malo! - veli Pera Tocilov, i pruza mu pun bokal vina.
- Ta svoji smo - veli mu Nica, pa jednom rukom dize bokal, a drugom kapu s glave. - A, pa, spas' bog, gazda Petre! - veli Nica, pa otpi dobro, a zatim uze pozituru, pa nastavi: - E, pa, zasad nek ti se na ovom prodje; sto si natrukov'o banki, natrukov'o, nek djavo nosi; necu da se posle kaze i da mi se prebacuje da sam ti ja napakostio i metnuo crn komad u torbu. I onako je velika povika od vas paora na nas beamtere! Al' drugi put, boga mi, brez poveceg komada slanine, il' pecene kozurice, il' malo suvi' rebara svinjski', nece ti se, boga mi, proci. Pa i malo suva jezika svinjeca iz odzaka ne bi Nici skodilo. Znas, kad mi se ovaj moj jezik oduzme i izda me od pica, nek mi se, velim, onaj svinjeci u torbi nadje kao ciguracija. Aj, sta velis, ha ha ha, - dere se Nica da ga svi cuju, - je l' dobro divanim!? Aj?
- A zar jos nisi vecer'o, Nico? - pita ga domacin.
- Ti znas, mi beamteri, k'o i sva gospoda, veceramo mnogo docnije neg' vi paori, pa ponikad, sto kazu, tako dockan da skoro i ne veceramo od silnog beamterskog gospodstva.
- He, he, - smeje se domacin - pa sto onda pijes vina kad jos nisi ni vecer'o!
- Pa ja, znas, ovo tolkujem - veli Nica - da je ovo jos k'o posle rucka; a posle rucka moze vino, je l', gazda?
- A bi l' se privatio malo? - pita ga domacin.
- A ima l' stogodj? - pita Nica.
- Ta bice, Nico, k'o za tebe.
- I treba, i treba! - veli Nica. - Znas sto kazu: "Veselo srce kudelju prede". E, pa tako ti je i sa mnom sadakana kad mi je prazna glava, ovaj, 'tedo' reci, prazan trbu', pa i ne mili mi se ondak ni da duvam u duznost, ovaj u rog.
- Pa sto se ne fatiras, sto kazu, iznutra, k'o ja? - pita ga domacin.
- E, "lako je djavolu", sto kazu, "u ritu svirati", pa i tebi, gazdi coveku, prdaciti se sa mnom.
- E, e, gospodi nikad nije dosta. Svi oni mislidu da mi paori imamo bogzna koliko.
- Ta kol'ko vam treba, i kol'ko vam je bog dao, znamo mi to. Namiris'o je Nica jos sa sokaka. Sve mu golica nos ova tvoja silna salamura. Zar ja ne znam, zar ne znam, k'o jedna vlast, da si pre tri nedelje zakl'o dva, pa k'o Englezi debeli. Da si i' posl'o u Bec, dobio bi cigurno kolajnu k'o jedan, napriliku, dobar, sto kaze Svaba, virsofter.
- A zar si osetio, Nico? - veli komplimentom zadovoljan domacin. - Ala imas fajn nos, tane mu gosino!
- Pa zato ga i negujem i timarim k'o gospodja perzekutorovica ono njeno matoro lice - rece Nica, i pridje lojanoj sveci, i stade mazati nos vrucim lojem od svece koja je gorela. - Ta kako da ne osetim! Ta drugo je vas pavorski, a drugo nas beamterski nos! A zasto nas i placaju, neg' da ga svud zabodemo! Aj, je l' dobro divanim! Ta ne mogu da prodjem sokakom od silna mirisa.
- E, kad je tako, a ono, Djuko, idi pa skini iz odzaka koji par kobasica, pa ih metni na vatru za naseg Nicu. I malo slanine mozes.
- Nemoj samo mnogo kicosko parce! - dodaje Nica. - Otkroj ti, onako, jedno parcence, kol'ko, kad ostane kozurica, da moze da izadje jedan par pavorski' opanaka od nje. Nemoj da te buni stogodj sto je ca-Nica beamter; proslo je to posle bune i Klicana! Nego otfikari ti onako po pavorski komad jedan. Ko zna u kom ce sokaku ca-Nica osvanuti i frustukovati! Pa neka mu se nadje u njegovoj beamterskoj torbi. Aj, sta velis, - zalarma Nica smejuci se - je l' dobro divanim?!
- I slanine donesi - naredjuje domacin - i malo suva jezika, i jednu okrajku 'leba.
I dokle Djuka sprema za Nicu, ovaj se razgovara s ukucanima i domacinom. Njemu se obraca posle nasamo, i razgovara s njim, a domaci cesljaju perje, kikocu i pevaju.
- Nisam ti dos'o bas cerez jela i pica, gazda-Petre, a za koje ti opet fala, - veli mu Nica - nego sam ti dos'o cerez tvoje 'asne, gazda-Pero.
Pa mu onda tisim glasom pripoveda sve sto je cuo od Arkadije, a i inace po selu o popovima, o tuzbi pop-Cirinoj, o skorom putovanju njihovom, i o oskudici kola s arnjevima, sad bas kad oba g.g. paroha moraju da putuju.
- Dakle, sad, gazda-Pero, - zavrsuje Nica - ti znas sta treba da radis. Pa k'o sto sam te naucio. Ne popustaj sto zacenis. Sad je tvoja berba. Samo, - opominje ga Nica prstom - cutkac. Nikom da se nisi salio da kazes da sam te ja naucio. Znas, oba gospodina su upravo u mojoj bokterskoj parokiji, pa, znas, nisam rad da se zna.
U tom stize i Djuka s punim tanjirom i metnu ga pred Nicu.
- Pa, domacine, - veli Nica - zar da veceram, a prid veceru zar bas ni casicu rakije, aj?! Makar one becaruse.
- Ama ti, Nico, otoic rece da ti je "posle rucka" Zar posle vina rakije?!
- To je beamterska forma, domacine, a ti nisi bio beamter, pa i ne znas, pa nije ti bas ni zameriti! - sali se Nica. - Tako beamteri mesadu; pijedu vino, pa presecedu rakijom, pa onda opet vinom.
- 'Ajde, da mu i rakije - veli domacin.
Doneli mu i rakije. Pije Nica rakije, pa se prihvata jela i nudi domacina.
- Ovo mi je po treci put sto veceram veceras! A kako i ne bi', kad te samo gledam kako umes da jedes! - veli mu domacin, pa se primice i jedu zajedno, nudi jedan drugog boljim zalogajima, i zalivaju ih iz bokala koji se prazni i puni, i razgovaraju se o hitnom putovanju popova. A domacin se jedna cudi Nici kako i otkud on sve to zna.
- E moj Nico, moj Nico, - veli mu domacin - ko tebe ima, taj zna sta ima! Otkud samo prokljuvis sve to!?
- E, moj gazda-Pero! Ne zovedu se badava moji stari Cunjalovi, i ne zovem se ni ja zabadava Nica Cunjalov! Utuvi to, gazda-Pero, - veli ponosito Nica i otpi za pola bokala, pa nastavi - ja ti, vidis, gazda-Pero, sve na svetu bolje znam i cigurnije, nego i onaj vetar sto svud zaviruje i zabada svoj nos, i neg' onaj mesec sto blene po svu noc po ovom svetu; di ja stignem, tu ne moze ni mesec ni vetar! Sto ja znam cuda po selu, to malo ko zna! A da mi je rek'o bog da pisem knjige, k'o sto duvam sad u rog, pa da napisem cuda i pokore seoske, pa tri djakona da citaju tri dana i tri noci, pa da im jos pretekne! Utubi to, gazda-Pero, - veli Nica,
na kome se vec moglo osetiti dejstvo vina iz Tocilova podruma. - Sto se Nica kaplicira, on mora to i naci, ne sme faliti!
- Pa kako ne mozes nikako da nadjes sebi zenu? Sto ne nacunjas sebi zenu? - pita ga Rakila, jedna lepuskasta mlada udovica iz komsiluka. - Dokle ces samovati, Nico, tako k`o niko tvoj?
- He, sta ces!? Drugu Pelu ne mogu lako naci! - veli Nica malo i tuzno. - Otkad mi ona umrla, a ja udario u nikakakv desperat, pa prop'o i ja i imanje. Od onakog gazde, eto na sta sam spao!
- A di ti je, Nico, ona Madjarica iz Sente, ona Kakas-Verka? - pita ga Rakila djavolasto.
- ... Pa sam i propao od derta i od jedne teske zalosti za Pelom, - zabasuruje Nica i oglusuje se prema Rakilinom pitanju - Pa, eto tako ot'slo sve - rece Nica i ma'nu rukom. - Tako mi valjda sudjeno, a zar sam ja kriv?!
- He, Nico, Nico, kriv si ti k'o djavo - veli mu Rakila ne pustajuci ga. - 'Oces ti talirima da potkivas Kakas-Verkine cizme! A di ti je sad?
- He, odonda i nisam vise vid'o talira - veli tuzno Nica.
- Odskitala - veli druga komsinica - za nekim skadrunom - za nekim tockim ulanerskim filerom.
- A vi to kanda cesljate perje? - zapita Nica, da bi okrenuo razgovor na drugu temu. - Aj?
- Jeste, - odgovaraju mu - spremamo za svatove.
- A ko se to udaje?
- Ta, ne udaje se jos niko, al' moze biti - veli baba. - Eto, fala bogu, dve devojke.
- A sta ja opet i pitam, - veli okurazeni Nica - ta eto i nase Rakile...
- Pa nece me niko, Nico, rode! - veli Rakila djavolasto.
- Pa ni za koga i ne razbiras, nit' koga trazis - veli Nica. - A sta bi ti k'o valilo napriliku, za udovca.
- A ko ce, Nico, udovicu sa troje dece? - pita Rakila.
- Pa, eto, ti udovica, a ja udovac; pa sta bi nam k'o falilo!? Ta tek mi je cetrdeset peta, a u pozdaniku mi pise da cu doziviti i citavu stotinu i jos tri rados.
- Salis se, Nico, - veli Rakila.
- Uz'o bi' te, Rakila, pa ne troje dece, nego da i' je k'o devet Jugovica. Jednome da ostavim moj bokteraj, a druge ce bog izvesti, sto kazu, na put. 'Ajd, spas' bog, ukucani!
- Ama to, to mi samo nije milo, taj tvoj bokteraj! Mnogo skitas nocu, Nico, pa bi' venula za tobom, bojim se! Pa te zato i necu!
- Pravo velis. Necu te, bome, ni ja.
- Za zasto, Nico rode?
- Ta im'o bi' samo brige, a 'asne bas nikakve kad bi' te uz'o. Vi's mene jednog placa slavna opstina za tolike kuce i sokake sto i' cuvam. A dok ja cuvam tolike sokake, koliko bi' tek ondak ja treb'o da drzim boktera i iz moje male place, da i' placam, da cuvaju moj sokak, aj?! Di je tu 'asna? Aj, Rakila, je l' dobro divanim aj?! - veli Nica, zadovoljan sto se oduzio Rakili za Kakas-Verku i zavrsuje i veceru i razgovor pri kom je pomalo zapletao jezikom.
Utom mu unese i suva jezika i slanine dobar komad.
- Eto ti, Nico, suva jezika, taj te tvoj vec izdaje, - veli mu Rakila - vec zapleces.
- Ta, nije bas ni trebalo, samo ste se zabadava trudili - veli Nica, i trpa suv jezik u rukav od kabanice, koji je dole zavezan i lepo sluzi i kao torba. - Necu nista ni govoriti; samo cu duvati u rog, a zato mi ne treba ni Nece Muckalova jezik! A ovo parce slanine cu ja ujutru da ostavim - veli Nica i mece slaninu u onaj zavezani rukav od kabanice. - A kod Buckalovi' mese sutra ujutro 'leb, tamo cu svrnuti ujutru na vrucu lepinju, a i da im kazem da sam nacunj'o trag nji'ovim vrancima, onim ukradjenima. A sad, laku vam noc svima, pa i tebi, Rakila, dindusmanine moj jedan.
- Laku noc, ca-Nico.
- Eh, kad ovako ide sve lepo, pa ondak mi se i mili da sluzim! Al, gazda-Pero, - veli Nica i metnuo prst preko usta - samo cutkac! - A sad, laku noc. I fala na doceku. Al' bas je bilo sve lepo! Ta nije da cu duvati u rog, da vec niko nece znati kol'ko je sati!...
I tako odlazi Nica, a neko od ukucana ga isprati do avlijskih vrata i zatvara ih za njim, pa se zurno vrati u toplu sobu.
- Jednako oblacno, nema ni forme da ce se prolepsati! - veli i seda medju ostale.
Jos neko vreme sede i cesljaju perje. Baba ponekiput zevne, zatvori oci, pa izgleda k'o da spava, ali jos jednako ceslja i mece ocesljano perje na jednu, a patrljice na drugu gomilu.
A devojke i mlade komsinice sapucu. Cujes poneku rec glasno izgovorenu, pa onda opet smeh, a perje leti na sve strane, i jasan devojacki smeh gasi iznenada svecu, i budi i ljuti babu.
- 'Ajde, dosta vec jedared! Dokle cete! Kad pocnete, a vi ne znate, sta je dosta! Dobro! Dobro! Do'cete i vi u moje godine, a sad vam je lako - veli baba, domisljajuci se da se njoj, i na njen racun, smeju. - 'Ajde, kup'te perje, pa da se poleze!


* * *

I malo posle dizu se komsinice i odlaze pracene fenjerom. Ostaje Sosa s ukucanima samo. A zatim se gasi sveca u kuci, prestaje sapat i nastaje tisina. I iz topla perjana kreveta slusaju zadovoljni ukucani tiktakanje duvarskog sahata, kisu kako lapa u prozore, i vetar kako zvizdi, kako trese prozore i tresne od vremena na vreme tavanska vrata, koja je domaca celjad zaboravila da zatvori. Psuje domacin zaboravne i nesavesne mladje, i pita ko je bio poslednji danas na tavanu, ali ne dobija nikakva odgovora. A devojke zavukle glavu pod toplu perjanu dunju, pa tiho kikocu, ali im domacin ne cuje kikota, pa se i on ucuti. Samo se jos cuje tiha i monotona kisa, ona mokra jesenja kisa, koju je tako lepo slusati iz topla kreveta, cuje se kako lupkara u prozore i cuje se rog Nice boktera, koji je duhnuo dvanaest puti, ali Tocilovi ukucani cuse samo triput; ono ostalo puta odneo je vetar u druge sokake, u drugu parokiju drugoga boktera.

Glava sedamnaesta

Koja je samo zato postala sto bi inace Glava sesnaesta porasla kao glavurda. U njoj ce citalac videti ko je glavni vinovnik sto se ljudi, ne samo gresni mirjani u parohijama nego cak i parosi, mrze.

Ah, jeseni, jeseni! Kako si sumorna kad te covek posmatra gacajuci blato po sokacima, ili onako pokisao kad se grci u kolima bez arnjeva! I jednog takvog sumornog novembarskog dana, stize iz vladicanske rezidencije T. poziv i jednome i drugome parohu. Tamo su razgledali tuzbu i uzeli je u postupak. I sad moraju obojica da predstanu nadleznom sudu. Da idu odmah, jer u subotu se mora bar jedan vratiti, da bude tu radi crkve. Ozbiljan i jedan i drugi pop; i jednog i drugog spopala neka trema. I sam tuzitelj Cira se prepao, pa mu cisto doslo da pokusa da trgne tuzbu i preda stvar zaboravu.
- Neka ga djavo nosi! - veli pop Cira. - "Pametniji popusta", vele nasi stari. Uzdrzao sam se, savladao sam svoj gnev, i posramio ga svojom uzdrzljivoscu i dolgoterpljenijem, a to vise vredi nego da sam ga bacio pod noge. Neka ide bestraga, kazacu da odustajem i prastam velikodusno nanetu mi obidu.
Ali gospodja Persa ne da nikako, nego jednako potpiruje plamen mrzosti i omraze.
- Sta?! Zar onaj paorenda i dalje da bude paroh tu di si i ti?! - praska gospodja Persa setajuci po sobi, pa od vremena na vreme zastaje, brise porculan keceljom, gleda pop-Ciru s ledja i nastavlja da podbada. - Ciro! Odma' idem u rod; idem u beli svet ako taj grubijan ne povuce sto je zasluzio! Idem, Ciro, kud me oci vode, a noge nose, i ti gledaj sta ces bez popadije: da te vidim onda sta ces!
- Ali, Persida, slusaj, zaboga.
- Necu nista da slusam, nista da cujem! Punktum! - vice gospodja Persa, podobna razdrazenoj lavici. - Ciro, utubi dobro to sto cu ti sad izdiktirati: dok ga ne vidim obrijanog da mu lice izgleda klot k'o jurget, nece mi, Ciro, biti srce na mestu.
- Al', Perso, zaboga! Ta ti i ne znas kako je sve to islo dok je doslo do gustoga.
- I necu da znam, i ne treba da znam! - sikce gospodja Persa. - I brkove mu skini, grubijanu jednom salasarskom, a ne samo bradu. Ako mu je vo vremja ono onaj njegov deka mog'o dobiti onda nemesag od Princ-Evgena kod Sente kad se tuk'o pod Jovanom Tekelijom s Turcima, valj'da i ovaj sad da dobije zato somborsku parokiju, sta li? Cujes, Ciro, i brkove dole! I da sam ja kojom srecom na tvom mestu, ja bi' trazila od njegove ekselencije gospodina vladike da ga bas onaj njegov, kako se djavola zove, no ta onaj njegov Saca, jest on bas da ga obrija! Bas on, i niko drugi! A ja bi', da sam ja nesto na tvom mestu, ja bi' sela preko puta od njega, evo ovako, Ciro, - rece i sede u jednu fotelju - pa bi zapalila lulu i naredjivala kako da brije. "Jos ovde; ovde nije dobro obrijano! Eno tamo jos tri dlake vidim", rekla bi' i pokazivala kamisom na tu stranu! Cujes li, mamaljugo banacka?
- Al', za ime boga, Persida, pa dosta mi je udovletvorenija! Eto, Pera je isprosio nasu Melaniju; kroz nekoliko nedelja ce biti i svadba. Pa zar ti nije dosta kad si mu, tako reci, ispred nosa ugrabila zeta?! Ako ces pravo da ti kazem, ja mu se, ta boga mi, i ne cudim sto mu je bilo tesko. Ta otac je tek!
- Ciro! To je vec stogodj drugo! Drugo je nasa Melanija, a drugo ona njihova landpomerance! Mladic lepo vaspitan, izobrazen, pa trazi spram sebe i svoga vaspitanja i priliku, k'o sto bi' i sama uradila da sam na njegovom mestu. Nista mi tu, Ciro, nismo krivi, nego im'o mladic oci pa probir'o. A ona njihova da je bila za nesto bolje rodjena, ne bi se zadovoljila kalfom.
- E, e, - ti vec daleko teras!
- E, sad ja daleko teram! Ja, daklem, teram daleko! Ej, mamaljugo, mamaljugo banacka! Dakle ti si vec konten da sve zaboravis! Ciro! Kad mrzis, treba da mrzis ljucki. Jest, tako je to! Sve dole! I bradu i brkove, i...
- Ali njegovo preosvestenstvo, gospodin vladika, ekselenc...
- Kakva ekselencija! Kakav vladika! More, ne bila ja na tvom mestu, a ja bi' to vec... vid'o bi ti! Ciro! Da znas da ces tamo naci sva cetiri vaselenska patrijarska i petoga rim-papu, pa nist' ne treba da se plasis, Ciro, kad znas da si u rezonu, nego treba da im kazes sve sto ti je na srcu, sto te jede i pece. Ciro, kad mrzis, mrzi! I brkove mu nemoj oprostiti, sve dole, sve! Sve!
- Ali, Persida...
- ... A nasem Peri treba da kazemo da odma', od sutra, pusti jos duzu kosu; kad dodje vreme, nek je gotov i za djakona i za popu!
- Lako je tebi! - uzdahnu pop Cira.
- Sve, sve mu obrijaj, nek izgleda k'o celavi Muslija! I u grob kad legnem, Ciro, mislicu furt na to! Iz groba cu, cini mi se, ustati sa brijacem, pa cu ga sama obrijati ako ti neces! Da pamti kad se bacio na tebe.
- E, ti kad nekoga mrzis, a ti ne znas da postavis, tako da kazem, plot tvojoj mrzosti i jarosti! - rece pop Cira, smeseci se malo. Valjda mu je doslo smesno, pomisljajuci kakav bi to prizor bio kad bi gospodja Persa stala da brije pop-Spiru, a ovaj se otima. - Ah, ne, ne! Ti si strasna kad nekog omrznes.
- Nije neg' da se jos izmirim valj'da! Ako ti 'oces, ja bo'me necu! Ja kad volem nekog, ja sam onda melem, a kad ga mrzim, onda mu ne treba gori pelen!
- Pa, zaboga, Perso, trideset skoro godina zivimo k'o prijatelji!
- Ne trideset, Ciro, nego trideset puta trideset da je, pa necu da znam! Nema vise nist'; bilo pa proslo! "Pokvareno prijateljstvo", pamtim kako mi je govorila uvek moja pokojna mama, bog da joj dusu 'prosti, bila je zdravo pametna zena, "nije", veli ona, "k'o kakva poderana strimfla, pa da se moze podstrikavati!" Aja, nema toga, Ciro! "A ponovljeno prijateljstvo, to ti je, dete moje, bas k'o podgrijan cuspajz od krompira! Ako od podgrijanog krompira od podne moze biti vecera, to ce i od pokvarenog prijateljstva moci biti stogodj!" Njema ti tu, moj Ciro, vise nista! To je bilo, bilo, Ciro, a i ne daj, boze, vise da se povrati! - grmi gospodja Persa.
- Ama neki strah us'o u mene, - veli pop Cira - pa nikako da se ohrabrim. Nije to sala ici pred preosvestenstvo! Valjda sam ja to naucio! A kakve sam srece, jos mogu ja biti kriv!
- Sav svet zna da je on kriv.
- E, slaba je to uteha za mene! Znam ja Spiru. Ne da se taj lako! Kako je deb'o, a da vi's kako se pracaka k'o saran kad ga izvuku iz vode. Naucio je taj na te kolace. Koliko se samo puta taj iskobelj'o, i to bas tamo di sam mislio da mu, boze me prosti, ni sam savaot nece moci pomoci! Eno kad se ono vuk'o klipka, pamtis i ti, pre petnaest godina, kad je bio hram crkve, pa kad se vuk'o u porti klipka sa paorima, pa sve nadvuk'o. Javili gospodinu episkopu, pa nista. Pa pre toga, ako se secas, jos kad je ono zadocnio na jutrenje, ja pomisli`: "Ode mu brada k'o da je nije ni im'o", a on jos pohvaljen i crven pojas dobio! Ima taj vise srece neg' pameti, to ja samo znam.
- Dolijace! Dolijace, Ciro, ako ima boga, k'o sto ga i ima! Nego ti samo ne popustaj tvoje pravo i tvoj rezon! Vid'la bi' ja nji', da je nesto pop Spira u rezonu; tesko bi bilo meni ! Morala bi' od one Side u beli svet bezati! Pobedices, Ciro, drz' se samo!
- Ta, ja vec vidim moje dobrojtro, - veli pop Cira - vidim ja i moje i pop-Spirino dobrojtro!
- Ti samo cuvaj onaj zub! Da ga cuvas k'o oci u glavi! To ti je najvaznije sad na ovom svetu!
- Tu je kod mene. Nosim ga uvek sa sobom, u zlu ne treb'o! Al' koje mi i 'asne od njega, kad ce mi se, znam, zavezati usta k'o zvono na Veliki petak, pa necu umeti ni jedne kad dodjem pred njegovu ekselenciju.
- Ej, da mi je, Ciro, da ti ja moj jezik nesto mogu da pozajmim! A kad ces morati tamo?
- Prekosutra se krecem.
- A jesi l' se postar'o za kola?
- Sutra cu da gledam u selu.
- Gledaj, bo'me, zimnje je vreme, nije k'o u leto, a znas obesenjake paorske!


* * *

- Kad ces na put, Spiro? - zapita gospodja Sida.
- Sutra, u ime boga - uzdahnu upitani.
- Pa jesi l' se spremio? - pita ga brizno.
- Ta, nisam, bas k'o sto b' ja zelio, al'...
- Ta samo da prodje jedared ta komendija. Strasno sam se dala u brigu, Spiro! Ima tri-cetiri dana kako sve snevam neke episkope i neku berbersku sapunjavicu; a to ne sluti na dobro!
- E, pa kad 'oces zeta berberina, to ces i snevati!
- Ta ne cerez toga, nego se bojim da te ne kastiguju.
- A, do toga nece doci - hrabri je pop Spira. - Ne dam se ja dok sam ziv! Taman! Makar odn'o djavo lanac-dva.
- Dakle ima neke nadezde?
- A kako je, naopako, ne bi bilo?! Sto kazu, covek dok je ziv, on polaze nesto na nadezdu, nada se! Ja sam se ispocetka malo k'o i boj'o, jerbo, znas, kako je! To mogu tebi da kazem. Kriv sam. Kriv sam, vidis i sama, k'o djavo sam kriv! A toliko sam se uzdrzav'o! No, al' zato ipak ne treba se predavati ocajaniju.
- A jesi l' se posavjetov'o s kimgodj?
- A s kim cu, kad i ne smem nikom da kazem kako je bas sve to bilo! Saca je dete, a sta bi' i znao s njim?
- Pa zar nemas bas nikog drugog? A kako Arkadija, kako s njim?
- Ta, on mi je vec kudikamo pouzdaniji, pa njemu sam vec smeo da kazem sta je i kako je, a nesto je vec i sam znao.
- Pa sta ti on kaze?
- Pa kaze da ima nadezde. Samo, kaze, da isplanira jos malo, pa ce mi danas kazati sta je iskumstir'o.
- O, daj boze da ispadne samo stogodj dobro - veli gospodja Sida, pa se prekrsti krisom od pop-Spire. - 'Oces li da ti spremimo sto za put, k'o obicno?
- Mozes; mada mi nije ni do cega.

Glava osamnaesta

Iz nje ce citaoci videti kakve teskoce ima da savlada covek koji mora hitno a u nevreme da putuje.

Utom udje i Arkadija.
- 'Ocu l' da trazim kola? - zapita Arkadija.
- A, pa dabo'me! Samo se pogadjaj, jer ti bar znas paora! - veli pop Spira. - Obesenjak je. Kad te vidi da si u nevolji, a on onda ne zna ni za boga ni za dusu, vec k'o veli: "Kad si mi samo pao saka!" Pa onda vec i ne zna sta da iste!
- Ta kome vi to divanite?! Ta zar ce mi to biti prvi put da se pogadjam! Ta umem ja, te jos kako, da se cenjkam; ta ni brige vas! - hvali se Arkadija.
- Pa koga mislis da uzmes? A? - pita pop Spira.
- Ta... sad, pravo da reknem, nije bas, znate, ni lako. Jesenje je to doba, putevi pokvareni, a blato veliko.
- Da, da, to je nevolja jedna!
- A kako bi sad dobro doslo da imas svoja kola i konje! - veli gospodja Sida.
- He, to sam ti, Sido, i sam vise puta pomislio, he... al' sta ces! Da i' drzim, skupa je 'rana; pa p'onda, oni odande, oni preko: oni nam jos i ponajvise smetaju! Cim cuju da ko ovamo kod nas u Banatu ima lepe konje, odma' se ustumaraju ti prokleti Bacvani! Sto ti ljudi imaju tu prokletu pasiju da ukradu konje od Banacanina, to je jedno cudo! Pa, sto ukradu ukradu, 'ajd nek i' nosi djavo; nego sto jos volu da namagarce gazdu kome ukradu konje! Eto, pre tri meseca kad su onom Neci ukrali konje, pa malo im sto su odveli konje, neg' mu jos met'li ular na vrat, pa otisli s konjima, a njega ostavili k'o nikog njegovog; a on kad se probudio, jedva su ga ukucani kurtalisali oni' amova! Eto, tako! A jos spav'o u stalogu; 'oce covek da cuva svoje konje! Eno, od sramote jos i sad ne sme covek medj svet.
- A brani se - prihvata Arkadija - "Ja sam", kaze Neca, "mesecar, pa nista ne znam sta je sa mnom", kaze, "kad jedared zahrcem. Mogli su me", kaze, "slobodno upregnuti u stajerska kola da i' vucem i brez bica; ja", kaze, "nista ne bi' znao ! Nego fala im", kaze, "sto su bili ipak ljudi, pa nisu!"
- Eto, zbog toga me i mrzi da drzim kola i konje - veli pop Spira i pridje k prozoru, pa se zagleda u jednu staklenu teglu i gledase je dugo.
Nastade pocivka.
Mozda je sada i to, malocas spomenuto, bio jedan razlog; ali ne manje jak razlog bio je taj sto je pop Spira, kao svaki pametan covek i ekonom, voleo sto jeftinije da prodje. Leti mu je bilo lako. Uvek je imao poneku priliku da putuje, jer se uvek desilo da je neko iz sela isao svojim poslom nekud. I kad sad gospodin-popi trebaju kola, on se i poveze na njima, jer koji bi to parohijanin bio koji bi svome parohu odrekao kola! Ali sad u novembru mesecu slabo ko i preze konje. Ako ih i preze, preze ih samo u svatove, pa zato nijedan pop ne moze vise onako prilikom da se vozi, pa jedna nevolja! Kome se sad obrati, mislio je i slutio pop Spira, taj ce mu sigurno naplatiti sad i ono sto se, bog te pita kad jos, badava vozio, pa ce mu presesti sva voznja zabadava.
Toga se bojao pop Spira, pa je zato i odlagao tu neprijatnost, i docekao, evo, poslednji dan da pogadja kola. A, posle, bacao ga je u brigu i njegov barometar u kuci, jer onaj zeleni zabac u onoj staklenoj tegli na prozoru, pokazivao mu stalno od nekoliko dana kisovito vreme.
- Pa sta ste resili? - pita ga Arkadija.
Pop Spira cutase i jednako stajase na prozoru i gledase rasejano na teglu sa zapcem. Od ovo nekoliko dana gore imenovani je jednako bio dole na dnu. Tu se dan-noc zadrzavao, i u ne malu brigu bacao pop-Spiru i sve ukucane, a osobito Julu. Jer Saca je dao cizme da se naglave i naglavke unapred platio, a Nika cizmar, drevna jedna pijanica, zatvorio i ducan i cizme, pa zapao u jednu birtiju vec blizu vasarista, pa vec treci dan sedi uz gajdase, a Saca ostao u letnjim cipelama, pa ne sme nikud preko blata. A onaj u tegli ucutao se na dnu, scucorio se, pa samo siri mehure, a nikako nece uz merdevine, koje su njega radi tu u tegli i namestene, te da tako pokaze i nagovesti prolepsanje vremena. Sve se zabrinulo. Pop Spira ga gleda rasejano. Jula place kad ga vidi, a gospodja Sida skida gromove cim ga pogleda u onoj njegovoj vazdasnjoj pozituri. "Sav mi je zelen" govorila bi gospodja Sida kad god bi prosla kraj prozora. "Gledaj samo, molim te, kako se kapricir'o, obesenjak jedan zeleni, pa bas nikako da se popne uz lotre, nego me gleda odande bezobrazno k'o kakva buljooka Cifutkinja! Grom te spalio, obesenjace zeleni!"
Tako ga je grdila gospodja Sida, ali on se ipak nije penjao uz merdevine.
- A... jesi l' sto smislio? - zapita pop Spira Arkadiju posle duzeg cutanja, ne mogavsi duze da izdrzi drzak i bezobrazan pogled onoga na dnu.
- Pa, da vi'te, i smislio sam. Samo ne znam 'oce l' valjat' stogodj - veli Arkadija.
- Pa sta si to k'o smislio?
- Pa, eto, to sam smislio: da se vi morate posto-poto docepati onog prokletog zuba, da ga on niposto ne uzmogne pokazati njegovom preosvestenstvu gospodinu episkopu. A krom toga morate furt ostati na tom da, to jest, svega onoga nije bilo cime vas on bedi u tuzbi, da ga, to jest, niste gadjali nicim. Vi samo kaz'te: "Ne znam ja nista od svega toga, a on", kaz'te, "neka dokaze da je to tako bilo k'o sto on kaze". Obraz splasnuo, a zuba nema; e, pa ondak nek dokaze ako je majstor.
- E, pa to i ja znam, al' to je djavo sto je zub kod njega. Pa kako onda?
- E, pa to je i kod mene djavo, sto se ni ja dosad, bas k'o za pakost, bas nikako da domislim kako! Ja k'o mislim da potplatite kocijasa sto ga bude odvez'o, pa on da se kakogodj dokopa zuba.
- Znas li bar koji ce da ga vozi?
- Pa i nece ih biti bas na probiranje. Oni sto su sad kod kuce, i sto bi k'o mogli da voze, nisu se nijedan, kol'ko ja znam, pogodili.
- Ne znam koga da pogodim! 'Oce l' Pera Bockalov?
- Man'te ga vragu! - odgovara ga Arkadija. - Skup je. A i ako se pogodite, imacete komendije sa njim. On ima jedan lud obicaj; vole, neg' bog zna sta da mu date, da udari prekim pute, pa kad ga ukebaju, ko placa strof nego onaj koga vozi.
- A Proka Cikanov?
- Izescete se zivi ako ga pogodite. Pipav je dozlaboga, zato su mu i izdenuli ime, pa ga niko u selu drukcije i ne zove nego Proka Oces-Neces! Svaki cas ima on nesto da radi; cas pali lulu, cas ga zulji cizma pa je svlaci, pa onda ispusti bic pa silazi s kola i ide bestraga natrag, a vi sedite u koli pa cekate. Sto drugima treba pola dana, njemu treba citav dan, pa i dan i po! A posle, pa i konji mu nisu nikakvi! Neke sremacke rage, pa k'o macke sitni! K'o da sljive tera po vasarima. A sto je najgore, nikad ne znate posto ste pogodili kola. Kol'ko je onako na oci pipav i zavezan, al' da ga vidite kako ume da se svadja i da laze kad ga isplacujete. Njega niposto!
- A kako bi bilo da uzmemo Radu Karabas a? Aj? On bas lepe konje drzi!
- Hu, ta man'te ga bestraga! Da je on samo polak dobar k'o sto su mu konji, bila bi jedna krasota! On dobro tera, doduse, al' i on ne valja.
- Pa kad dobro tera, a sta ces vise i bolje!?
- Bacvan je pa vole malo vise da divani. I cim koja carda, a, fala bogu, nisu retke, a on stoj da napoji konje i sebe, a posle kad uzme uzdice u sake, a on tera k'o lud! Samo vikne: "Drz'te se, gospodari!" pa kad osine konje, a gospodar, ako se nije dobro u'vatio za lotre, izlete k'o da nikad nije ni bio u koli! E, to mu, eto, bas ne valja! Tako je priklane vozio jednog Dzidu iz Simiklusa u Veliki Bikac, pa ga jos kod Bocara izgubio iz kola i tek kod Karlova opazio da tera prazna kola i ne vozi nikog. "A sto ne pazis?" pcuju ga ljudi. "A sto se ne drzi ljucki!" brani se on, pa jos ispadne da je drugi kriv. Pa bar da se cesce okrene, 'ajde-de; nego kad natuce sesir na oci, a on se po dva sata ne okrene, nego samo vice i siba konje, a sve leti blato na onog za njim u sicu, pa ne znas kad si kavoniji, il' kad ispadnes iz kola, il' kad ostanes u koli!
- O, o! - vajka se pop Spira.
- A, posle, - nastavlja Arkadija konduitu Radinu - ima jos i tu ludu narav da ne da nicijim kolima ispred njegovi' kola. Taki potera pored nji'! A vest je, obesenjak, da izvrne tudja kola samo dok zapne levcom o levcu! I, posle, 'oce da pije, i da se tuce usput. Cim je malo djornut, a on 'oce da peva. Pa sto on sam 'oce da peva, 'ajde-de; nego sto tera i onoga koga vozi da i on peva, pa ako ovaj nece, a on odma' skida levcu, pa tera s kola! Kaze, on je nemes, pa bas i nije spao na to da kocijasi.
- Pa to je onda lud covek!
- Lud, sasvim lud. Ne znas ko je ludji, il' on il' oni njegovi besni konji. Trezan, i boze pomozi; al' kad je pijan, niko s njim ne moze da izadje na kraj. I pije, i bije se, i kupuje konje usput i placa i pije aldumas; on vas poveze, a neki deseti vas doveze, nikad ne znate ko ce vas dovesti kad vas on poveze. Dobro tera, to je sve tako; al' je nezgodan za jedno svesteno lice k'o sto ste vi, napriliku.
- E, pa koga cu, za ime boga, da uzmem? A kakav je onaj Pera Tocilov? Sta velis, da njega uzmes?
- Pa on ce, da vi'te, jos i ponajbolji biti. A ima i dobre arnjeve. Kupio i' bas tu skoro kad se prodav'o neki stajervagen, pa skin'o i metno'o na svoja laka lepa kola. Njega, njega najbolje.
- E, vrlo dobro. Pa idi, pa se cenjkaj. Il' kako bi bilo da ja sam odem? A, sta velis?
- Pa mal'te nece to najbolje i biti! A ja cu bar za to vreme da se natenane razmislim malo za ono i da raspitam je l' gospodin Cira pogodio kola i koga je pogodio; pa ako nije, onda da ja sam to nekako udesim; ako bude k'o sto ja mislim, onda smo na konju, gospodine. Na konju dodade pouzdano Arkadija.
- 'Ajde, potrci - veli mu pop Spira - potrci, poradi k'o da se tebe samoga tice.

Glava devetnaesta

Iz nje ce citaoci videti da su imali pravo nasi stari kad su rekli onu zlatnu poslovicu: "Tesko svome bez svoga !"

Posle pola sahata krenuo se pop Spira da pogodi kola. Obisao je onako usput sve paore koji kociajse. Bio i kod Pere Bockalova, i kod Proke Cikanova i kod Rade Karabasa, a i jos kod nekih; i ni kod jednog nije nasao cestitih arnjeva, a gde bi ih i bilo, tu je opet gazda na putu. Ostade mu jos samo gazda Pera.
Pop Spira udje unutra u kucu gazda-Pere, i bas ga zatece u kuci gde sedi u hodniku pa kruni kukuruz.
- Pomoz' bog, Petre sinko!
- Bog vam dobro dao, gospodin-popo! rece Pera i skoci sa stolice, ostavi brzo lulu iz usta u jedan cosak, pa skide sesir i poljubi gospodin-popu u ruku.
- Pa, kako je? Kako? Radis li, jesi l' vredan? - pita ga pop Spira. - Pa meti taj sesir na glavu, Petre sinko, pokri se, pokri!
- Ta, eto, kol'ko mogu, gospodin-popo, i kol'ko, sto kazu, moram! - "Aaa, jedan po jedan!" - rece u sebi gazda Pera Tocilov, i namignu djavolasto ispod sesira.
Jer isti gazda Pera nije niko drugi nego dobro poznati nam sinocni Pera Tocilov kome je Nica bokter dosao i kod njega se dobro pocastio, kao sto je strpeljivim citaocima dobro poznato iz Glave sesnaeste. Domacin je Nicu pocastio, a ovaj je to, boga mi, i zasluzio, jer je toga vecera narocito dosao bio Peri Tocilovu. I dok su oni tamo pevali i kikotali cesljajuci perje, dotle je Nica ispripovedao sve, i dodao da ce mu sutra oba popa doci na noge da se pogadjaju da ih vozi. Moraju putovati, a sem njega niko nema onake arnjeve i onake konje. "Pa nemoj da sramotis svoje krasne konje, pa da i' budzasto vozis", savetovao ga je Nica. "Ta
vidis li kako ti je zapala sikira u med, pa nije da je samo sikira, neg' i sve drzalje. Zato budi pametan, k'o uvek sto si bio, pa ne ispuscaj Ta, znas kako oni nas deru kad je neko od nasi' u nevolji; kad se, napriliku, zeni! Ta, volijem popovsku krajcaru, neg', sto kazu, trgovacku forintu! Ta seti se samo sta nas parokijane kosta samo ono jedno nji'ovo Gospodi pomiluj, i Podaj gospodi!" ucio ga je one veceri Nica; i sve je to sad palo na pamet gazda-Peri Tocilovu kad je video pop-Spiru u svojoj avliji.
- Eto, ja svrn'o malo! - otpocinje pop Spira razgovor. - Vidim te u avliji, pa rek'o: "Daj da svratim malo kod nasega gazda-Petra". A ti uvek vredan!
- Pa fala! Fala vam, gospodin-popo, koji ste me se siromaska setili.
- E, moj sinko, nisi ti siromasak. Ti si covek gazda, kad ti mozes da drzis konje samo cerez gazdasaga i svatova.
- Ta, gospodin-popo, i vi kako divanite da je, al' nije. Jadan mi gazdasag! Nego krparim, krparim k'o niko moj. Kakvi svatovi; zar je meni do nji'. Nego, eto, tako, malo njivice, malo 'ranim svinje, malo kocijasim, pa kraj s krajem. Tavori se, gospodin-popo, od talijanskog rata i otkako izidjose ove sekseruse banke, sve gore; pa dok mogu, dobro; a kad udari ruda u breg, a ja cu, sto kazu, aljku na bataljku, pa il' u Srem preko, il' jos dalje u Serviju. A zasad jos pomalo od kocijasenja...
- A imas li 'asnu od kocijasenja?
- Pa, k'o sto reko' ne daj boze i gore! A sto rekoste 'asna? Eh, a ko danas ima 'asne od rada? Niko! A paor ni toliko!
- A jesi l' bar majstor u tom poslu?
- Ta, sad ja necu nista da divanim preko sebe, nego, eto, pitajte druge ljude i Dzide i gospodu. Izvol'te pitati druge ljude koje je Pera Tocilov vozio, pa pitajte i' jesu li drugog kocijasa posle trazili!
- E, lepo, lepo! Bas mi je milo. Pa sad bas kad sam i onako besposlen, da se bar razgovaramo... A, bi l' na primer, tako, ovo dana, vozio?
- Ta-a-a, ono, znate, - oteze Pera i pocesa se - vidite i sami kakav je belaj napolju! A bas, da vam pravo kazem, i ne bi mi milo bilo sad na ovakom vremenu. Leti je drugo.
- A, dabome da je leti drugo. Leti moze covek bas i peske da ide. A, posto vozis, napriliku, leti?
- A, kao... koga, napriliku?
- Ta, sad koga bilo, ma koga. Leti, na primer, kol'ko trazis na dan?
- Pa osam srebra.
- Mnogo. A zimi?
- Pa duplo; sesnaj'st srebra.
- Hoj, hoj! To je bo'me papreno, Petre sinko! A ujesen?
- Po k'o i u zimu, sesnaj'st.
- To je, bo'me, mnogo, mnogo...
- E, pa jesen je, blato je, gore neg' i suva zima il' sneg.
- Ta znam, Petre sinko! Al' koliko je duzi letnji dan nego onaj zimnji, pa ipak za zimnji trazis duplo! 'Ajd' desetica, i koje kako.
- E al' opet, vi zaboravili, koliko je dugacka zimska noc. Pa svu noc konji jededu, a noc se otegne k'o gladna godina, a konje treba 'raniti, pa onda i' dobro mozes terati. Sta je desetica! Ode, sto kazu, sva u konjsku zobnicu; deseticu u zobnicu!
- Ama mnogo je, mnogo!
- Pa spram kese, gospodin-popo, i spram cina. Ono, znate, sto kazu, vandrokasa na putu covek i zabadava uzme u kola, al' on je vandrokas, a nije gospodin. A gospodin sto godj bolje plati, to sve bolje i za njega; pripada mu veca pocest. A dika, sto kazu, i ridji u taljigama, nek'mol' gazdi!
- Ja bi' se, znas, ovo dana krenuo na put; onako, palo mi na pamet, dosla mi volja da se malo razonodim. Pa, reko', daj da obidjem i pripitam najpre naseg Petra.
- E, fala, fala, gospodin-popo. I ja, sto kazu, vas pocitujem, i vec, onako svi u mojoj kuci, vas pa vas; niko vas od moji' drukcije i ne zove nego nas gospodin parok.
- Pa, kol'ko dakle trazis?
- Pa rek'o sam, sesnaj'st srebra.
- Osam, Petre.
- Pa malo je, malo, gospodin-popo, nije sad leto.
- Pa prolepsace se! Mora se prolepsati. Eto onaj moj mi zabac kaze da ce biti promene, promene nabolje.
- Ta kakva zaba, gospodin-popo! Ta kako to opet divanite!? Ta sto zabaca da mi ne krekecu, nego da mi natrukovanu obligaciju dadu, pa im ne bi verov'o. Ta sta ce meni zabac, kod mene zivog! Padace ovo, gospodin-popo, bar jos citavu nedelju dana! Poznajem ja to po meni; ta bolji mi zabac ne treba! - Pera Tocilov je nekad sekao drva u neko spahijskoj sumi, i tom prilikom zaostale mu neke sitne sacme i so, pa od toga doba je bolje i sigurnije znao da predskaze svaku promenu i vreme bolje i sigurnije nego i sam "Kalendar stogodisnjak".
- Ama kad ti kazem, - uverava ga pop Spira - promenice se.
- Ta nemojte mi, gospodin-popo, soliti pamet, ta usoljen sam ja dobro, pa zato tako i divanim. Kera bio, ako ne potrefim! Ta jos moj pokojni baba, bog da mu dusu prosti, govorio mi je: "Sinko Pero", govorio mi je on, "kad kisa probije zoru, probice i opakliju". I to je bas tako k'o sveto! Bas sam to dobro utubio! Nema tu lepa dana jos zadugo, gospodin-popo! Nego cetrnaj'st srebra, pa da se sutra zorom krenemo u ime boga.
- Ama ti si, Petre, tako zacenio k'o da si ti sam u selu.
- Pa, gospodin-popo, mal' te nece taj djavo i biti! Kome trebaju kola s arnjevima, taj me mora potraziti. Jerbo, sto je bilo kola s arnjevi' po selu, to je sad sve na putu.
"Vidis, obesenjaka paorskog kako sve zna. Tako i jeste; sta znas!" veli pop Spira u sebi, a zatim rece glasno: - Osam, osam, Petre. Dosta ce biti i osam srebra. Pa, eto, mozes, ako se strefi da uzmes jos koga u kola.
"Ako nisam i necu!" rece u sebi Pera Tocilov, a posle doda glasno: - Cetrnaj'st, gospodin-popo; 'ajd', dajte, eto, dvanaj'st srebra i jos jednoga da uzmem u kola, da isteram bar tako ti' sesnaj'st srebra. Eto, nadj'te vi jos jednog, pa da vas vozim ne za osam nego za sest srebra!
Razmisli se pop Spira i posle poduzeg razmisljanja, setanja i cenkanja, pristade naposletku. Popusti i Pera i pogodise se za deset srebra.
- Dobro! - veli pop Spira. - Deset, deset, - ali kad ti platim deset, 'ocu dobro da teras.
- Nemajte brige, k'o ajzliban!


* * *

Posle jednog sahata dotrca Arkadija pop-Spirinoj kuci i zatece popa kod kuce.
- Koje dobro, Arkadija? - zapitace ga ovaj.
- Dobro je! Raspit'o sam! Gospodin Cira pogodio je onog Peru, onog Tocilova, da ga sutra vozi.
- Eto ti sad! Pa i ja sam ga pogodio! No, sad ce biti komedije!
- Pa vi dakle zajedno putujete! Eto, to je bas k'o poruceno! To je dobro! Nikad bolje!
- Kakvo te dobro spopalo?! Ta to bas ne valja!
- Ama to, to bas i valja! "No fala bogu", dodade Arkadija za sebe, "dobro mi je isp'o moj plan za rukom!" A zatim rece glasno: - E, bas fajn se strefilo!
- Kako to mislis?
- Pa, evo kako! Sad se mozete vrlo lako docepati onog zuba.
- E, al' kako?
- Pa, evo kako sam ja to istudir'o. Ako se krenete sutra zorom, stici cete uvece u Temisvar, - i onda nema nikakve nadezde. Zato se i nemojte krecati ujutru, nego podjite oko podne, pa onda morate nociti u Ceneju kod gospodin-paroha, onog sto ga paori zovu Oluja, vaseg i njegovog prijatelja. A ja taki idem Tocilovu, da mu kazem da ne preze zorom, nek nadje kakav godj izgovor, jer vi, kazacu mu, ne mozete pre rucka da se krenete.
- No, pa dobro, al' ja, ipak, jos ne vidim... Pak sta onda?
- E, pa sad kaz'te mi, molim vas, jos samo ovo: kome je isti pop Oluja veci prijatelj, vama ili gospodinu Ciri?
- Pop Oluja! Ta meni, meni dabome! Te jos kakvi smo pajtasi i prijatelji bili, i to jos otkad! Jos od prve latinske! Ta zajedno smo, k'o deca, a katihetom vertep nosili; ja producir'o cara Baltazara, a on Peru iz starog sela Kera. Ta nije bilo veceg spadala u skoli od njega! Te jos kakav, kakav prijatelj...
- Taman k'o sto valja! Kad je tako, a vi cete mu se onda moci slobodno poveriti; i onda gledajte pa da vam on pomogne da se docepate zuba. Znate kako je putovanje, pa jesenje mocarno vreme, pa prozebe covek, pa vecera, pa ondak razgovor, pa vino! Ta vi me vec razumete. Moze se, zgodno je...
- E, al' kako cu, kako? Kad ga on, kazu, cuva k'o oci u glavi; svaki cas ga zagleda i pipa je l' mu na svom mestu. Pa bas i da ga se docepam, al' kad on vidi da ga nema?
- Ima i za to leka, nemajte vi brige! Ja sam se za sve postar'o. Evo vam ovo ovde zamotano. Pa kad mu sklonite onaj zub, a vi mu onda lepo podmetnite ovo na njegovo mesto - veli Arkadija i predade mu jedan mali zamotuljak. - Valjda ga nece usput razvijati.
Pop Spira ga uze i razmota, a kad vide sta je, a on se grohotom, slatko, nasmeja.
- "Sej den jegoze sotvori Gospod"! Arkadija, covece, ti si moj izbavitelj, evo vec po drugi put! E, ako se jos i sad izvucem iz skripca, necu ti to vo vjeki vjekov zaboraviti. E, Arkadija, - rece pop Spira dignuvsi zadovoljno obrve - ti si, ti si... formalni stranjgov! - veli i tapka ga zadovoljno po ramenu.
- He, he! - smeje se i snebiva Arkadija.
- Ali, kako samo, vragu, da ti to padne na pamet, kad ti nisi ucio nikakve skole?!
- He, - veli Arkadija, pa trlja onako smireno popovski ruke i uvlaci snebivljivo vrat - ucio sam, gospodine, kakve sam mog'o. Ucio sam, te jos kako ucio! Svrsio sam vam ja, gospodine, i onu trinaj'stu skolu! - zavrsuje Arkadija ponosito. - A, posle, svi su Provlakovi majstori za to; a i ja, ako cemo pravo, treba da se zovem Provlakov!
- Ah, badava - veli zadovoljno pop Spira. - Kazu: "Trista, bez popa nista!" Ako niko nije, a ono cu ja da je preokrenem, pa odsad nek se kaze: "Trista, bez crkvenjaka nista!" Aj, je l' dobro divanim, sto rek'o nas Nica bokter. Sto jest, jest! Pravo su rekli nasi stari: "Tesko svome bez svoga!"