Decije pesme - Jovan Jovanovic Zmaj

Decije pesme - Jovan Jovanovic Zmaj


Ala je lep
...

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde `zbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slusam
I moj drug.

Aca gusar


Jos sam nejak, jos sam mali,
Zato su mi guske dali.
Da ih cuvam, brigu moju,
Da ostanu sve na broju.

Ako budem dobre srece,
Pa kad budem momce vece,
Tad ce cuvat braca Aca,
copor svinja i prasaca.

Neka, neka, Bog ce dati,
Jos cu i to docekati
Da proteram kroz dolove
Same krave i volove.

Ala su to grdne muke



Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke!
Jabuke su tako blizu,
samo usta da zagrizu.

A lepe su, rumene su,
a slatke su, medene su,
samo ruke da su du`e,
kad bi mogle da se pru`e!

Ala da je trska kaka,
il udica i pecaqaka;
ili vetar da nasrqa,
pa da koju dokotrqa.
Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke!

Velika devojka


Gle kako je Jojka
Velika devojka!
Eno joj je ruka
Stigla do jabuka!

Na to Jojka dovikuje
cisto malo ljuta:
" Ta nisam ja velika
Ja sam podignuta!"

Zaba cita novine


Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja.

Da novine čita,
to vam slika kaže,
al ne mož da nadje
što joj oči traže.

Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

Pomalo, pomalo


Listak uz listak šumica,
Alem uz alem krunica,
Cigla na ciglu palata
Rečca na rečcu zavada.
Klasak do klasa plodina
A čas za časom godina.
Kaplja po kaplja Morača
Zrno po zrno pogača.
Ukor na ukor sramota
dan po dan nesta života.

Ptice na prozoru


U sobi je toplo,
Peć valjano greje
Na prozoru stoji
Bratac pored seje.

Glede kako zima
Napolju se ljuti
Htela bi sve živo
Snegom obasuti.

Ka prozoru došle
Dve kukavne ptice,
Da možda je i tu
Bratac do sestrice.

Golubice moja


Golubice moja mila,
Gde si celo podne bila?
Valjda si se kroz oblake
Vitlala,
Sapca, žmure, erberečke
Igrala.

Il te vukle stare želje
Na sočiva, na kudelje?
Nisi bila, znam zacelo,
U lovu
Možda je bilo kakvo selo
Na krovu.
Il si gdegod medj dušmane
Upala?
Il si se na potoku
Kupala?
S kim si se sretala?
S kim si se šetala?
- Golubice mila,
Gde si dosad bila?

Kaži mi, kaži



Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago"
Ili ću "lane"
Ili "moje blago"
Hoću li "dušo"
Ili "moje drago"
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al'' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Pacija skola


Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga!

Materina maza


Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
Al ga zovu drukčije
Materina maza.

Kada sva deca ustanu,
On i onda spava,
Kad mu kažu Ustani!
Njega boli glava".

Kad ustane, ne ume
Da se sam obuče,
Ne sme da se umije,
Ište vode vruće.

Kad ga žulji cipela,
On cipelu tuče,
Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
On bi hteo šljiva,
Kad mu pruže pogaču,
Onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
Plače i zapeva
"Jao, jao, pomagaj
Izaće mi creva!"

Kad je suvo, zamesi
blata pa se kalja,
Kad ga mati pokara,
Legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
On bi jeo riba,
Kad se riba najede,
Tad ga "boli tiba".

Pa ga zato ne zovu
Po imenu Laza,
Već jadno, žalosno
Materina maza!

Prljave ruke


Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.

Tiho noći


Tiho noći, moje sunce spava;
Za glavom joj od bisera grana;
A na grani k''''o da nešto bruji
- To su pali Sićani slavuji:
Žice predu iz svilenog glasa
Otkali joj duvak do pojasa
Pokrili joj i lice i grudi
- Da se moje Sunce ne probudi.

Dete i baka


Bako, stara bako - babuščice mila
Jesi l'' i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l'' mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l'' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l'' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l'' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka?"
Je l'' i tebi kogod kadgod ''vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao?
- Ta zar mora, bako, ostareti svako?
Hoću l'' i ja, bako, ostareti tako?
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
- Zar se to ne može živeti doveka?

Dobar drug


Koji ima dobra druga,
ne boji se očajanja
podeljena tuga
upola je manja;
podeljena sreća
dva puta je veća.

Gaša


Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede stolar biti
Težak mu je svrdo.
Posle htede kovač biti
Gvoždje mu je tvrdo.
On je hteo i tkač biti
Kidaju se konci.
I lončar je hteo biti
Al mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti
Al ga igla bode.
Što god Gašan poče radit,
Sve natraške ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede pekar biti
Vrele su mu peći.
Gaša htede mesar biti
Al je teško seći.
Prohte mu se čizmar biti
Al udara čiris,
Još i ratar htede biti
Al mu smeta kiriš
Tad ćurčija htede biti
Opet igla bode
što god Gašan poče radit,
Sve sunovrat ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša j mnogo započinjo,
Al ni jedno ne dočinjo.
E tako su leta prošla
Gaši starost došla.
Sad gladuje i jauče,
Plače, viče, huče
"O mladosti, lepo doba,
Ludo li ti prodje,
Kuku, lele, tužan Gašo,
Do čega li dodje!"
Teško svakom koji ne zna
Rada i zanata,
Gladovanje, jadovanje
Neradu je plata.

Deda i unuk


Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
Onda pita živo
"Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celivo?"

"Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!"

Nespremna Ana


To je ona ista Ana
Što je juče celog dana
Po ulici vitlala.
Tukla ptice, tresla drva,
Na ljuljašci ona prva,
Samo nije čitala.
Ko ne radi, taj se pati,
Ko ne uči ne mož znati
A neznanje čeka sram.
Sedi, Ano, kad je tako,
Al odjako, al odjako,
Ne igraj se po vazdan!

Maja cita knjizicu


Majka čita knjižicu, na krilu joj Anka
Sa desne joj Ljubica, a s leve Jovanka.
Deca pomno slušaju šta u knjizi piše, ni jedno se ne miče, čisto i ne diše.

Svršilo se.

"Boga mi, krasna je to bajka!"
- tako veli Ljubica, tako i Jovanka.
A šta veli Ancica, taj majušni nalep?
Ona majci prošapta: "Hajde još jedaled!"



Za forum [Samo registrovni korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...] Dj.Vesna

РАЗГОВОР СА СРЦЕМ

Какви тебе, срце,
Тајни јади ломе,
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!

Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.

На то мени срце:
Добро ј’ мени туди,
Ал’ би време било
Да променим груди.

Здружиће се срећа
да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
Нову срећу слати.
Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!

Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!

Знаш ли где на свету
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.

Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;

Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;
Што би знало чарне
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
Три божије ноћи.

А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;

Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Бар уполак тако;

Што би у радости
Са мном сузе лило, —
Хеј, које би моје
Само моје било.

Тако ја мом срцу
Зборим више пути.
А оно задршће,
Снужди се — па ћути.

Ао, небо, плаво небо,
Тајовита красото, —
Са висине звезда сине,
Ао рајска милото!

Ноћца бајна, нема тајна,
Само звезда шапће сјај.
Срце чује слатке струје
Тијомирни уздисај.

По уздаси плове гласи
— Васелену обли пој —
Све уздише... више... више...
о љубави вечитој.

Па набуја, кâ олуја,
— Ао јада големог!
Ал’ ме текне кад одјекне
Од празнине срца мог.

Мрачни, кратки дани,
Суморно јесење,
На небу облаци —
На срцу камење.
Сестра моја болна,
Оца, мајке нема, —
Ја је љубим, грлим
Рукама обема, —
Грлим, љубим, тешим —
Ал’ суморно вече
Кô да песму пева:
„Ој, пелен-пеленче!“

Ој, не знам је тешит’,
Срце ми је стена;
Лепше ли је теши
Другарица њена.
То румено чедо,
Мелем наших рана,
То пролеће живо
Сред јесењих дана.
Ох, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Знаш ли ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Тебе мелем вида,
Мене туга мори,
Срце ми се кида.
Реци твојој друзи —
Ох, не реци, ћути, —
Не знам ни сам шта је,
Што ми душу мути.
Ај, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Ја знам ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Одлани ми тугу,
Ој, загрли, сестро,
Своју верну другу,
Па јој реци, реци...
Ој, не реци, ћути,
Боље је нек не зна, —
Нека ине слути.
Што да чује јаде,
Кад разумет’ неће —
Тужна је то песма:
„Ој, пелен-пеленче!“

Iii
Мој је живот тужан пустолина грдна,
Моје ломне груди порушена црква,
Увенуло цвеће по гробу се њија —
Кâ да га је љута отровала змија;
Побегле су тице од сува растиња...
Само још у цркви мали жижак тиња.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?
Тице, цвеће, сунце другамо те зову;
Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,
Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!
Куд ћеш овој цркви, стубови су пали —
Веру су и љубав собом Затрпали.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,
Видиш ону хладну од мрамора плочу,
Ту урежи твоје непознато име,
Па док жижак гори — нек гори пред њиме;
А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,
Заборави да си икад овде била.

И ти си храбра била
— Ох довео те Бог —
Записала си име
Сред кама студеног.

Записала си име
Злаћаном руком ту,
И скинула си тиме
Ту страшну уклетву.

И подигла си цркву
Кô тврди неки град,
Оживела си веру,
Пробудила си над.

Распламтела си љубав,
И разлила си сјај
Задахнула си цвеће,
Повратила си мај.
Отворила си чесме
Кроз горе убаве,
Оснажила си песме
Да славу прославе.

Дочарали си птице
Да лете по цвећу,
Славуји да се с мојом
Песмом надмећу.