Poezija

Вукашин Илић



КОСТИ ПРЕДАКА

Предака нам не дирајте кости
Ви злотвори што сте на Косову
Бог Вам грехе неће да опрости
Не тражите сад милост његову.

Те су кости сведоци векова
И сакралних српских споменика
Трајни доказ српскога Косова
За њега ће пасти крв велика.

Одмакните руке од Косова
Ви крвници српскога народа
Стићи ће Вас Божја казна нова
Као сваког људскога изрода.

Због Косова царства су падала
Од Римскога до у време ово
И вама је снага посустала
Косово је вечно Србиново.

Марко Михајловић



ВИРТУАЛНА ЗЕМЉА

У мрачној џунгли великог света
лутамо ''каналима'' тражећи спас

Земља без територије која има свој сајт
химна без оркестра која има свој mp3

Застава је слика у фото шопу
главна пошта је e-mail

Сувише је осетљива за спољни свет
најскупља је реч за ''ћаскање'' у ''мрежи''

Нова историја је расписана на тендеру
церемоније имају лиценцу запада

Под стакленим звоном живи
тужна је у том ропству

Јер историја је избрисана једним ''кликом''
а злочин се понавља са ''copy paste''

Све везе су пресечене са ''cut''
a будућност јој кроје са ''ctrl+alt+delete''

На екрану гласник сриче слова
да нам каже да је тужан статус, К'О СОВА...

КНЕЗ ЛАЗАР

Облачно небо над мојом је земљом
крвава је трава у дворишту мом
уплакане жене у мојој су кући
тужан постаде цео мој дом

Друга рука хоће мојом да влада
друга реч хоће моја уста да каже
другу децу моја жена да рађа
ратним бојама лице се маже

Довољно стрела да војнике преброји
тешка коњица на души ми стоји

Довољно крви да земљу потопи
ал' оштрицу чекам да очи ми склопи

Небојша Вуковић


УМИРЕ КОСОВО

У полутами нашег смакнућа
без снова ноћи без мира дана
болна и мрска лагано пада
на моју душу велика рана

Србија плаче у срцу моме
зацвиље спомен из старог доба
и крв запишта из свих рана
зачу се лелек из црног гроба

Умире Косово славно божур ко ружа вене
и пораз тешко пада горе оловне ноћи
рањено перо клизи и пјесник са њим страда
умире свјетлост у тами јер нема куда поћи

Гаврани црни лете над овом земљом светом
и ружно пјевају своје пјесме о страшној смрти
а славуј тихо плаче пјесма му замрла бистра
јер суза његова сада косовску ледину кити

Устајте смерне душе нека се трубе чују
нека се проломи небо од страшних поклика ваших
устајте, ја шаљем последњи поздрав увелој земљи светој
што као ниједна лежи дубоко сред срца наших

И нада наша цијела у једну гробницу само
тако је брзо мала да тражи небески рај
остаје само једно последњи поздрав стари
дирљиви говор звијезда, три пуцња у небо и крај

Властимир Ћировић



РАЂАЊЕ ИСТИНЕ

Облак дима над мојом светињом,
доказује небеску моћ њену.
Крст у облак дере и говори:
”Не заборави време зла!
Ни колевку своју, спаљену...”

Док је пламен зла тирански гута,
и антихрист око ње оргија;
светиња моја, све више сија
и крст свети у души ми повија.

Већ сутра, око ће видети
спаљене зидине, пепео и прах;
а свака душа крстом благословена
васкрснуће из пепела православни дах.

Час спасења, ево куца,
из земље опомињу кости предака;
и ево зоре на истоку се спрема,
да покаже лице из таме и мрака.

Због Голготе светиње постоје,
јер са ње, плам истине стиже;
моја светиња славу јој проноси,
арнаут је пали, а у небо диже.

И моја светиња истину рађа,
и заблуди отвара истине врата;
ни Голгота не би истину родила,
да не беше, Ирода и Пилата.

ВИДОВДАН

О, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе,
туђе чизме, у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу,
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.
Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене,
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона,
глас свештеног, моли се за спас;
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље витлају изнад нас.
Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија,
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осућени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Милица Бакрач



К Н Е З Л А З А Р
по други пут међу Србима

Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана...

Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
... А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице...

Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема...
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?

Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје...

Како су настале
П Е С М Е о Косову?

Пре шест векова, на вечери давној,
на вечери тајној, пре Косовског боја,
остаде запис у Књизи староставној:
Ко је уз Лазара, и српског је соја,
на Видовдан у Пољу погинуће смело!
И издају му неће спознат рука,
да корен божура постаће му тело!
И лек ће му дати Косовкина рука!

Па беше то Поље копаља и рана!
И страда онај што не изда веру!
Тад настаде славље звери и гаврана!
И оних, што слепо продаше вечеру!

Запева се потом нека ПЕСМА нова:
из девојачких грла и грактања птица...
И данас се пева, јер док је Косова,
минути неће песма – тужбалица...
У њој још потомак присећа се претка!
И кроз њу преци тајне своје поју...
- Косово је место краја и почетка...
Зар смо опет близу Косовскоме боју?

Песма о Драгој

- о Видовдану -

Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави...
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!

Негде је гледао ово цвеће...
Никако не може да се сети...
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,

певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити...

Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек' сније санак,
Нек' чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!

Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:

Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?

Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!

Зорка Чордашевић


КРЕНУЛИ СУ ОБИЛИЋИ

Кренули су Обилићи
Са четири стране свијета,
Свету земљу да одбране
Гдје црвени Божур цвјета.

Вуче их крвави Божур,
Предака ране их боле,
Млијеко их мајке заклело
Да Косово бране и воле.

Стасали ждрали нејаки –
Богдан их зове, старина:
„Не дајте земљу, синови,
Косово је наша светиња!“

Бесмртним вођени Лазаром,
Чује се химна Савина,
Шири се , шири Косовом
Заклетва сваког Србина.

Црни се Ђорђе спремио,
Лице му црње од ноћи:
„Станите силе , туђини ,
Нема вам више помоћи!“

Стрпљење кад врисне у нама
И правде се дигну вихори,
И мртви од вас јачи смо,
„Нема вам спаса, злотвори!“

Нећемо некрст носити,
Крста и вјеру не дамо,
Косово вид нам очињи,
Зјеница кроз коју гледамо.

Овдје су наши Божури
И рука лијепог Дамјана,
Косово крв нам румена
Протиче нашим венама.

Овдје је лоза и грожђе
Богате наше љетине,
Овдје су наше иконе,
Српскоме роду светиње.

Ту ће се вино точити,
Видовдан свети славити,
Свадбено коло водити
И српска вјера ширити.

Устало Српство на ноге,
Образ и вјеру да бране,
Под крсташ стали крвави,
Боле их предака ране.

Казаће свијету бездушном
Да с нама није готово,
Српско је било и биће –
Живјело Српско Косово!