Uoci Vidovdana - Izbor iz stampe

Primena verskog i nacionalnog kalendara trebalo je da među Srbima izazove masovnu utučenost, malodušnost, povlačenje u sebe i predaju



Ima nešto pakosno, cinično i perverzno u smišljenim postupcima naših osvedočenih neprijatelja što ih motiviše i goni da Srbima zagorčavaju život baš na njihove najsvetije datume. To su činili kad god bi im se ukazala povoljna prilika, a najradije na Vidovdan. Ili na Vaskrs kao najveći i Božić kao najradosniji hrišćanski praznik po pravoslavnom kalendaru. Za tom bizarnom i na mahove zločinačkom praksom srpski su protivnici posezali u onim istorijskim trenucima u kojima su kanili da nam zadaju najteže udarce. U kojima su sistematski i oholo demonstrirali svoju trenutnu nadmoć. Svoje revanšističke korake i svoju razmetljivost.

Naša istoriografija nije ni približno sačinila svojevrsni Kalendar Obesvećivanja, po kome su se redovno upravljale imperijalističke snage, kolonizatorski i okupatorski raspoložene prema Srbiji. Kako u ratu tako i u miru. Primena tako posuvraćenog verskog i nacionalnog kalendara imala je za svrhu da u konfrontaciji sa Srbima izazove njihovu masovnu utučenost, malodušnost, bezvoljnost, povlačenje u sebe i predaju. Da razbokori defetistički i kapitulantski duh u nama. Da značenjski obesnaži i u svoju moralnu suprotnost preobrazi onaj prelomni momenat iz naše prošlosti u kome smo se viteški izdigli iznad bezverne i beslovesne gomile. U kome su nam naši preci za vekove unapred trasirali onu uzornu vertikalu na čijem se samom vrhu nalaze Krst Časni i Sloboda Zlatna.

Delatno postupanje prema tom opskurnom, antipravoslavnom i antisrpskom kalendaru redovno je služilo za rušenje nosećih stubova srpskog identiteta, koji se kroz vekove drži i opstaje na Svetosavlju i Kosovskom mitu.

Zato Kalendar Obesvećivanja služi za potiranje našeg kolektivnog pamćenja.

Za ubijanje duha, nacionalnog samopouzdanja i promenu naše svesti.

Za prevaspitavanje i preumljivanje.

Za temeljno sluđivanje i bespogovorno potčinjavanje.

Te, na samom kraju – za okretanje od Boga i izazivanje beznađa, nacionalnog klonuća, samoprzira i samomržnje.

1.

Praktična primena ovog krajnje tendencioznog kalendara počela je samo tri godine posle ponovnog sticanja državne nezavisnosti.

Na Vidovdan 1881.

Mi danas ne možemo ni da naslutimo kojim se kalendarom rukovodio Čedomilj Mijatović kada je bez znanja Skupštine i iza leđa ostalih ministara u ondašnjoj knjaževskoj vladi krišom hitao na tuđinsku teritoriju da baš na Vidovdan 1881. stavi svoj potpis na jedan veleizdajnički dokument.

Reč je, dakako, o Tajnoj konvenciji, kojom se Srbija u miru odrekla svog državnog i nacionalnog suvereniteta. Ona se obavezala Beču, između ostalog, da se neće zanimati prilikama ni milimetar južno od Kosovske Mitrovice. Da neće baciti ni solidarni pogled na sunarodnike preko Drine, već da će čak kontrolisati i suzbijati svaku javnu kritiku koja bi sa te strane mogla da bude uperena protiv Austrougarske. Te da joj, konačno, neće pasti ni na kraj pameti da radi na stvaranju ni pedlja zajedničke granice sa braćom u Crnoj Goroj. [1]

Budući da je već pripadala susednoj monarhiji, teritorija današnje Vojvodine, s pretežno srpskim stanovništvom, nije ni pominjana u tom zloglasnom dokumentu. Kao što nije bilo reči ni o tzv. Novopazarskom sandžaku, koji je bio pod turskom upravom i u kome su Habzburzi posle Berlinskog kongresa prigrabili pravo da drže svoj vojni garnizon.

Onim članom Tajne konvencije kojim se obavezala da neće pregovarati ni potpisivati ugovore i sporazume s nekom trećom stranom bez znanja i odobrenja Austrougarske, Srbija je praktično okrenula leđa carskoj Rusiji, unapred isključujući svaku mogućnost da u dogledno vreme primi pomoć i podršku od svog tradicionalnog saveznika.

Bilo je to prvo odustajanje Srbije od državnog suvereniteta i nacionalne slobode u miru.

Samo tri godine posle Berlinskog kongresa (1878), ona je pala u potpuni vazalni položaj prema moćnom zapadnom susedu.

2.

Sve je, međutim, počelo 5. oktobra 1880, kada je u Beograd stigao ultimatum iz Beča, u kome se od Srbije zahtevalo da sklopi jedan protekcionistički i krajnje nepovoljan trgovinski ugovor. U protivnom imala bi da se suoči s carinskim ratom, kako se tada nazivalo uvođenje ekonomskih sankcija.

Jovan Ristić, onovremeni predsednik srpske vlade, veliki državnik i diplomata, odbio je da potpiše trgovinski akt kojim bi Srbija Dunavskoj monarhiji garantovala status „najvećma povlašćene nacije, bez budi kakvih ograničenja”. [2]

Pritisnut spolja i iznutra, Ristić podnosi ostavku na premijerski položaj. Mesto njegovih proruskih liberala, voljom kneza Milana Obrenovića, zauzeli su prozapadni naprednjaci. Oni su ad hoc formirani u Skupštini i na vladu su došli bez uobičajene provere na slobodnim izborima. Naprednjaci su bili voljni da sa Bečom sklope i ratifikuju ugovor i širi i nepovoljniji od onog koji je Jovan Ristić smatrao štetnim po državne i nacionalne interese Srbije. [3]

Posle potpisivanja Tajne konvencije, njeni glavni protagonisti sa srpske strane knez Milan i ministar inostranih dela Čedomilj Mijatović primaju strane pohvale, primamljiva obećanja i tajne nagrade. Prvi od Beča dobija obećanje da će mu priznati nasledni kraljevski naslov. Drugog tajno odlikuje car Franja Josif Ordenom gvozdene krune, naslednom titulom grofa i penzijom.

Nisu izostale ni novčane nagrade realizovane kroz kreditne poslove sa tzv. stranim investitorima.

Srbija je, međutim, ostala prezadužena, bez atributa državnosti i bile su joj potrebne pune dve decenije da povrati svoj suverenitet.

Petog oktobra 1908, na tridesetogodišnjicu Berlinskog kongresa, Austrougarska i Bugarska donose koordinirane odluke. Tog dana, na tridesetogodišnjicu austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, najbliži saradnici cara Franje Josifa prinose mu na potpis Carski ukaz o njenoj aneksiji, koji je zvanično objavljen već sutradan.

Bugarska svoju nezavisnost proglašava 5. oktobra 1908.

Sto dvadeset godina posle onog prvog ultimatuma iz Beča, 5. oktobra 2000, u Beogradu je izvedena tzv. demokratska revolucija, koju su njeni savremeni kritičari kvalifikovali i kao državni udar.

3.

Stodvadeset godina posle potpisivanja Tajne konvencije, tačno na Vidovdan 2001, vladajuća garnitura u Beogradu izručila je bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.

Bio je to prvi slučaj da domaće vlasti predaju nekadašnjeg prvog čoveka države međunarodnom sudu.

Svoj pravi politički uspon Milošević je započeo na Vidovdan 1989, govorom pred milion ljudi okupljenih na Gazimestanu, na proslavi 600 godina od Kosovskog boja.

Istog dana nad Beogradom je uzdignut veliki pozlaćeni krst, visine dvanaest metara i težine četiri tone. On je postavljen na vrhu centralne kupole Hrama Svetog Save na Vračaru.

Na Vidovdan 1989.

Tačno šest vekova posle Kosovske bitke (1389) i hrišćansko-herojskog opredeljenja Svetog velikomučenika kneza Lazara za Krst Časni i Slobodu Zlatnu u borbi protiv nekrsta i turskog zavojevača.

Iste godine Nemci su proslavljali ponovno ujedinjenje dve Nemačke.

Evropa je te 1989. pompezno proslavljala dvestagodišnjicu Francuske revolucije (1789), čiji je početak pao tačno na četiristotu godišnjicu Kosovskog boja.

Dok se u Beogradu podizao krst na najveću pravoslavnu bogomolju u svetu, u Parizu je odavan pijetet „najvećoj eksploziji bogoborstva i gonjenja hrišćanstva od Nerona do 19. veka. Po broju žrtava, blizu 700 000, Francuska revolucija je takođe zauzimala prvo mesto sve do one boljševičke. Za deset godina njene krvave vladavine pobijeno je više Francuza nego za hiljadu godina ’tiranije’ francuskih kraljeva, protiv kojih su se revolucionari borili.

Revolucionarni teror, koji je u najvećem broju slučajeva imao satanski vid, završio se u Vandeji prvim evropskim genocidom nad sopstvenim narodom. Negacija slobode, koja će na kraju koštati života i same vođe Francuske revolucije, otvorila je put totalitarnoj ideologiji 20. veka“. [4]

Francuska revolucija ostavila je hrišćanske sveštenike izvan svečanih deklaracija o pravima čoveka i građanina. Sveštenoslužitelji su stavljeni pred izbor: ili zakletva Revoluciji (novom i drugačijem Bogu?!) ili deportacija na daleka ostrva Srednje Amerike. Većina od 50.000 nezakletih sveštenika pobijena je pre ukrcavanja na brodove, ili umorena glađu tokom plovidbe, ili je jednostavno podavljena u moru. Taj čin naveo je Ivana Gobrija, velikog istoričara Francuske revolucije, da u jednoj rečenici slikovito zaključi:

„Čitava jedna hrišćanska nacija bila je potonula u duhovnu smrt.“ [5]

Na Vidovdan sledeće, 1990, usvojeni su amandmani na Ustav Hrvatske, po kojima se Srbi brišu kao konstitutivni narod.

Na Vidovdan 2006. Crna Gora je primljena u Ujedinjene nacije, kao 192. zemlja članica.

4.

Ako ne znamo kog se kalendara držao ministar inostranih dela u tri i finansija u šest srpskih vlada, potonji grof Čedomilj Mijatović, dobro znamo prema kom su se kalendaru upravljali Habzburzi te uticajni vatikanski i germanski krugovi na bečkom dvoru, kada su insistirali da se mirnodopska kapitulacija Srbije ozvaniči baš na Vidovdan te 1881.

To je antisrpski i antipravoslavni Kalendar Obesvećivanja, prema kome je poželjno da se svako naše sveto i crveno slovo zamuti i potamni. Da se pretvori u svoju nakaznu suprotnost.

Da radost pretvori u žalost.

Proslavu života u smrtno opelo.

Odu u elegiju.

Praznik u komemoraciju.

Svetkovinu u masakr...

Po tom Antihristovom i antipravoslavnom kalendaru obesvećivanja, Hitlerovi nacisti su na Vaskrs, najveći hrišćanski praznik, izručili svoje ubitačne bombe na Beograd 1941.

Nimalo ne zaostajući za njim, Angloamerikanci, naši vajni ratni saveznici, Srbima u Srbiji i Crnoj Gori „čestitaju” Vaskrs 1944. Svoje „krvave darove” s neba izdašno dele po gusto naseljenim gradskim četvrtima, po pijacama, po kolektivnim smeštajima za izbeglice iz Pavelićeve NDH, po studentskom domu, pa čak i po beogradskim sirotištima i prodilištu koje se tada nalazilo u Krunskoj ulici.

Žrtve njihovog „krvavog Vaskrsa 1944” ni do danas nisu prebrojane.

Na Vaskrs 1944. Angloamerikanci su bombardovali Cetinje, nekadašnju crnogorsku prestonicu. Istog dana, na Vaskrs, granatirali su Kolašin, Andrijevicu, Žabljak i Šavnik.

U sredu, 26. aprila 1944, Radio London izvestio je da je maršal Tito poslao Englezima i Amerikancima poruku zahvalnosti za vojne akcije koje su izveli na teritoriji Jugoslavije.

Nikšić je bombardovan na Cveti 1944, a Podgorica uoči Đurđevdana iste godine.

Iz 120 savezničkih „liberatora” na Podgoricu su 5. maja 1944. izručene bombe od kojih je život izgubio približno svaki sedmi stanovnik. Njih oko 2.000. Teže ili lakše ranjeno je 4.000 civila.

Nemački okupator, zbog koga je navodno Podgorica i bombardovana, precizno je prebrojao 15 mrtvih. [6]

5.

Ipak, najkrvavije čestititanje u Drugom ratu zapadni saveznici su priredili Leskovcu. Zbilo se to 6. septembra 1944. Na rođendan kralja Petra II Karađorđevića.

Tog dana Čerčilova i Ruzveltova avijacija pretvorile su nekadašnji srpski Mančester u veliku grobnicu pod ruševinama iako su bugarske trupe i Nedićeve snage nekoliko dana pred invaziju iz vazduha napustile grad.

Od 28.000 stanovnika, koliko ih je Leskovac tada imao, život je izgubilo nešto više od 5.000. Grad je skoro sravnjen sa zemljom. Leskovac je doživeo najveće pojedinačno razaranje na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata.

„I sami partizani su izgledali potišteni”, zabeležio je Ficroj Meklejn, Čerčilov oficir za vezu kod Josipa Broza Tita. [7]

On je lično od Čerčila i generala Vilsona dobio nalog da sa ostrva Visa ode u Srbiju i koordinira buduće operacije bombardovanja Srbije i Crne Gore. Broz je s njim poslao Sretena Žujovića, a južno od Leskovca pridružio im se Koča Popović.

Za bombardovanje Crne Gore Broz je odredio drugu dvojicu poverenika. Peka Dapčevića i Mitra Bakića. Svu četvoricu nagradio je generalskim činovima. Meklejnu je posle rata u znak zahvalnosti poklonio velelepnu vilu na Korčuli.

Repriza „krvavog Vaskrsa” dogodila se 1999.

Pravi razlog oružane agresije NATO snaga na SRJ, u kojoj je i Nemačka uzela aktivno učešće, bilo je nasilno i nelegalno otimanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije.

Dok je pravi povod „savezničkog bombardovanja” u Drugom ratu bilo slabljenje i proterivanje snaga đenerala Dragoljuba Mihailovića, prvog gerilca u okupiranoj Evropi, iz Srbije i Crne Gore, u kojima je on imao najjače uporište i najširu narodnu podršku. [8]

Krajnja svrha tog bombardovanja bila je demoralizacija Srba zarad lakšeg instaliranja Josipa Broza Tita, nekadašnjeg austrougarskog kaplara, na vlast u Jugoslaviji.

Mete savezničkog bombardovanja iz 1944. bili su skoro svi veći gradovi u Srbiji. Postradali su Kraljevo, Smederevo, Kragujevac, Loznica, Ćuprija, periferija Kruševca...

S posebnom žestinom, međutim, Englezi i Amerikanci su se obrušavali na Niš, drugi po veličini grad u Srbiji. Za nešto duže od pola veka Niš je doživeo dva „krvava Vaskrsa”, a njegovi žitelji su u dva maha najveći hrišćanski praznik „proslavljali” kao žrtvena zamorčad. Pod bombama čija je upotreba bila zabranjena po Međunarodnom ratnom pravu.

Naime, poseban kuriozitet predstavlja podatak da su saveznici u prvom granatiranju „Konstantinovog grada“ isprobali fosforne bombe, koje su posle pola godine bacali na Drezden u Nemačkoj. Da bi, zajedno s Nemcima, 1999. isprobali i kasetne bombe nad gradom u kome je rođen car Konstantin i u kome se ove godine obeležava jubilej 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta. Upravo tim Konstantinovim ukazom hrišćani, dotad surovo proganjani u Rimskoj imperiji, stekli su pravo na slobodu veroispovesti. [9]

6.

Na Vidovdan 28. juna 1921, Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca izglasala je Ustav po kome je unitarna država definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija.

Prvi ustav u istoriji jugoslovenske države odmah je dočekan na nož kod vodećih hrvatskih političara i u borbenim redovima KPJ. Na Aleksandra I Karađorđevića, koji se vraćao iz Narodne skupštine posle zakletve položene na Vidovdanski ustav, komunisti su izveli neuspešni atentat. Njihov pripadnik Spasoje Stejić bacio je bombu na Regentovo vozilo. Aleksandar je ostao nepovređen, ali je ranjeno deset nedužnih civila i vojnika. Taj događaj označio je i početak terorističke prakse KPJ u istoriji jugoslovenske države.

Usledila je serija terorističkih akcija koje su sprovodili članovi KPJ, uglavnom revolucionarno nastrojeni omladinci i radnici. Njihova fizička meta bio je tvorac Obznane Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela i jedan od osnivača Demokratske stranke. Njega je najpre pokušao da likvidira iz revolvera student Nikola Petrović, ali taj pokušaj nije uspeo. U drugom pokušaju već penzionisanog Draškovića usmrtio je mladi radnik Alija Alijagić. Taj teroristički akt ujedinio je sve građanske partije u Kraljevini, koje su prihvatile Zakon o zaštiti države. Njime su poništeni svi komunistički mandati u Skupštini i u ostalim predstavničkim telima, zabranjeni su svi njihovi listovi i zatvorene su im sve partijske i sindikalne organizacije. Zakon je izglasan na Svetog Iliju, 2. avgusta 1921. [10]

Vidovdanski ustav iz 1921. ostao je na snazi do Badnjeg dana, 6. januara 1929.

Tog dana kralj Aleksandar raspustio je Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih stranaka i sindikata, uveo cenzuru i proglasio ideologiju tzv. integralnog jugoslovenstva. Tako je i zvanično promenjeno ime države, koja se umesto kraljevina „jednog, a troplemenog naroda” od tada zvala Kraljevina Jugoslavija. U zemlji su počeli progoni i likvidacije političkih protivnika, uglavnom komunista.

Neposredni povod za uvođenje Šestojanuarske diktature bilo je ubistvo u Skupštini dvojice poslanika Hrvatske seljačke stranke i ranjavanje njihovog lidera Stjepana Radića, koji je kasnije preminuo od zadobijenih rana.

Na Badnji dan, 6. januara 1942, sledbenici Josipa Broza Tita u Crnoj Gori počinili su jedan od najmonstruoznijih zločina u Drugom ratu, koji je po svojim razmerama i načinu izvođenja poprimio sva obeležja kolektivnog, ritualnog i satanskog smaknuća. Partizani su na taj svečani dan, uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika po pravoslavnom kalendaru, zverski ubili 373 potpuno nedužna civila u Kolašinu. Na dan sveopšteg opraštanja i pomirenja.

Maskr je izvršen maljevima i tupim predmetima. Neke od umorenih naknadno su kasapili, pošto bi opljačkali sve najvrednije stvari na njima do zlatnih krunica u vilicama. Žrtve su bile oba pola, svih uzrasta i zanimanja, a najviše ih je bilo iz redova uglednih domaćina, sudija, trgovaca i zanatlija. Nisu pošteđena ni deca, ni najstariji. Kako bi ih dodatno ponizili, njihovi dželati ostavili su ih sve nesahranjene. U Lugu, na desnoj obali reke Tare, pored pobijenih podigli su i jedan drveni krst, na koji su razapeli ubijenog psa.

Po tome je ovo valjda jedinstveno groblje u svetu dobilo ime Pasje. [11]

A zločin počinjen na Badnji dan u Tarinom Lugu sva obeležja satanističkog rituala.

7.

Mi ni danas ne znamo ko je sve sugerisao austrougarskom prestolonasledniku Francu Ferdinandu da baš na Vidovdan 1914. zabode prst u oko Srbima u BiH. Da poseti Sarajevo i nadgleda tamošnje vojne manevre. Ali nam logika i Kalendar Obesvećivanja nedvosmisleno govore zašto je izabran baš Vidovdan, i to na lokaciji na kojoj je demonstrirana vojna sila.

Sećanje na uspeh prilikom patentiranja „kalendarske formule” za Tajnu konvenciju guralo je nadvojvodu da na Vidovdan učini još jedan simbolički gest trijumfalizma nad Srbima. Da se osvedoči u njihovu pokornost ili da isprovocira njihovu poželjnu reakciju? Koju su s nestrpljenjem iščekivali u tzv. Vojnoj stranci. Kako bi se konačno dokopali povoda da pregaze Srbiju i bace je na kolena. [12]

„Srbiju na kolena!” – to je bio čuveni poklič grofa Franca Konrada fon Hozendorfa, šefa Generalštaba, koji se još od 1906. uporno zalagao za pokretanje preventivnog rata protiv Srbije. Njegov kolega u nemačkom Generalštabu grof Helmut fon Moltke delio je isto mišljenje. Uostalom, kao i klerikalna Hrišćansko-socijalna partija, političko krilo Rimokatoličke crkve, na čijem se čelu nalazio Karl Lueger, antisemitski gradonačelnik Beča. [13]

U atentatu, koji je obilovao čudnovatim i skoro neshvatljivim pojedinostima, austrijski nadvojvoda prevožen je po Sarajevu kao pokretna meta. Sve dok nije naleteo na poslednjeg od one sedmorice za koga se verovalo da je vičan takvom poduhvatu. Osim u Ferdinanda, sedamnaestogodišnji gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio je hitac i u njegovu suprugu Sofiju, umesto u guvernera Bosne Poćoreka. Bračni par podlegao je ranama na putu za guvernerovu rezidenciju u Sarajevu.

Beč je odmah optužio srpsku vladu da stoji iza atentata u Sarajevu. Ova optužba nikada nije dokazana. Naprotiv, sve činjenice govorile su da srpske vlada nije bila umešana u Sarajevski atentat. Sve do one ključne i najlogičnije po kojoj je Srbiji, prethodno iscrpljenoj i oslabljenoj u dva Balkanska rata, najmanje odgovarao novi ratni sukob. Sa mnogo nadmoćnijom Austrougarskom. [14]

„Srbija mora nestati” – postao je redovni naslov u bečkoj i peštanskoj štampi.

Usledio je potom onaj famozni i krajnje ponižavajući Ultimatum od deset tačaka, koji je Srbija odbacila, oslanjajući se i na obećanje ruskog cara Nikolaja II Romanova da u predstojećem ratu neće ostati sama.

Austrougarski imperijalni, militantni i klerikalni krugovi konačno su dobili i formalni casus belli. Kao izgovor da pokrenu Prvi svetski rat, u kome će oružanom borbom izvršiti preraspodelu kolonija, osvojiti nove teritorije, a s njima i prirodne resurse. [15]

U tom ratu Srbija je na Ceru i Kolubari izvojevala prve savezničke pobede. U odnosu na broj stanovnika Srbi su u Prvom ratu položili najviše žrtava među saveznicima. Izginulo je 26 odsto mobilisanih ili skoro trećina biološki reproduktivnog stanovništva. Ukupan broj naših žrtava iznosio je: 1.250.000 mrtvih i oko 700.000 ranjenih!

Prvi svetski rat završen je zaključivanjem mirovnog ugovora, tzv. Versajskog sporazuma, između pobedničkih sila Antante i Nemačke, kojim je Nemačka priznala da je isključivi krivac za izbijanje rata.

Versajski sporazum potpisan je na Vidovdan, 28. juna 1919.

Taj Vidovdan Srbija kao samostalna država nije dočekala. Budući da je svoju državnost, sedam meseci pre Versaja, prenela na novu državnu tvorevinu, koja je za 88. godina pet puta menjala ime.

Srbijom se ponovo nazvala tek 2006. godine.

Iz rukopisa nove knjige mr Radovana Kalabića „Srbija i posthrišćanska Evropa“

Izvor: N.Standard