Intervju sa Predragom Andjelicem: O Srbiji, NSP-u, manipulatorima i prevarenima

Intervju sa Predragom Andjelicem: O Srbiji, NSP-u, manipulatorima i prevarenima


U štampi se ovih dana pojavio novi roman Predraga Anđelića „Crveni krug“ što je bio povod Vidovdanu za razgovor sa njegovim autorom, kako o samom romanu tako i o ostalim aktuelnim domaćim i svetskim temama. Trenutak u kom se nalazi svet, pa samim tim i Srbija, svakako je dramatičan. Temelji makar iole pravednog međunarodnog poretka kao da su bespovratno uzdrmani. „Arapsko proleće“, primer Sirije, neizvesnost oko toga kako će se razvijati zaplet sa Iranom kao i nedavni pokušaj rušenja Putina revolucijom u Rusiji govore da su Amerika i NATO krenuli u avanturu oko sudbonosnog prekomponovanja sveta koje se neće lako zaustaviti. Evropska Unija usled krize potrebuje transformaciju, koja će biti sigurno izvedena tako da velike države zaštite svoje interese, pri čemu mali narodi teško nečemu korisnom mogu da se nadaju. Sa druge strane Srbija je došla u situaciju kada izgleda mora da potpuno revidira pristup problemima EU i Kosova, što će je svakako prinuditi na redefiniciju poimanja same sebe, ali i odnosa prema EU i ostalim svetskim silama. Sve su ovo opšte stavari o kojima ćemo u cilju njihovog makar delimičnog rasvetljavanja razgovarati sa Predragom Anđelićem.


Gospodine Anđeliću na početku da Vas pitam u ime čitalaca Vidovdana o Vašem novom romanu. Koliko je on aktuelan i koliko je on nastavak Vaših razmišljanja iznetih u predhodnim Vašim delima?

- Ne bavim se aktuelnim temama, njih prepuštam novinarima. Novi roman „Crveni krug“ je priča na više nivoa, od kojih će svako ko je bude čitao uzeti ono što je za njega – neko zanimljivi krimić, drugi ljubav između Srbina Miše i Francuskinje Katrin, a biće i onih koji će razmišljati dalje, sve do ličnosti misterioznog Juliusa i ljudi koji se sastaju u Veneciji... Možda je to nekima čudno, ali za mene je normalno da dobijam komad po komad teksta ne znajući šta će se sledeće odigrati, da bi se naposletku složila potpuno konzistentna priča, koja kao da je pisana od kraja prema početku. Ono što primim to i dam, verujem sa valjanim razlogom baš ovde i u ovom trenutku.


I vaši junaci žive u modernom svetu, koji je zahvaćen višestrukom krizom. Kako vidite novi svet, koji se u vremenima posle ekonomske krize rađa?

- Buš senior je u svom govoru u američkom Kongresu nakon prvog Zalivskog rata lansirao pojam Novog svetskog poretka (It is a big idea; New World Order...). Taj govor, inače potpuno benigan, je jedan od najcitiranijih među zagovornicima „teorije zavere“, mada su mnogi pre njega razvijali koncept Novog sveta; uzmimo za primer samo Oldosa Hakslija (treba čuti njegovo predavanje The Ultimate Revolution na Kalifornijskom univerzitetu 1962) ili Herberta Džordža Velsa. Termin Novi svetski poredak je tako postao dimna zavesa najveće falce flag operacije u istoriji koja se zove internet, i u kojoj su oni što zadobijaju poverenje masa kao borci protiv Novog svetskog poretka, u stvari najveći manipulatori ili njihovi korisni idioti.

Živimo u vremenu obmana svih vrsta. U vremenu terora relativizma i kretenizacije. U vremenu kontrole misli koja se sprovodi pod krinkom eufemizama zvanih „politička korektnost“ i sprečavanja „govora mržnje“. Društvo gubi konsenzus po svim pitanjima – istine i laži, lepote i ružnoće, dobra i zla... Primerice, reč invalid, koja nije srpskog porekla a u prevodu znači bezvredan, danas je zabranjena za upotrebu. Zamenjena je rečju „lice sa posebnim potrebama“, pa ni to nije bilo dovoljno; danas se takva „lica“ zlostavljaju uključujući ih u nastavne programe i odeljenja sa „licima bez posebnih potreba“, gde pate i jedni i drugi, a sve da bi se nametnula veštačka „jednakost“. Vrhunac relativizacije je pokret Nju Ejdža, gde se u loncu za pretapanje svih uverenja i izvesnosti kuvaju i babe i žabe – i „hrišćanstvo“ i šamanizam, i teorije kvantne fizike i „objave vanzemaljskih inteligencija“... Kič veći od Las Vegasa! Trenutno je na meniju paradigma o 2012-toj, ali ne sumnjam da će oni koji se bave proizvodnjom duhovnog otrova uskoro izaći sa novom ponudom, sve do pojave nekog planetarnog „mesije“ čija je predslika inače besmisleni Baumgartnerov skok koji nije izveden samo da bi „Red bul“ zaradio tri milijarde dolara.


Ko po Vama sve utiče na oficijelnu politiku zapadnih sila. Da li je njeno formiranje višedimenzijalno, da li je ono plod ozbiljnih strategija u kojim učestvuju koordinirano gotovo svi segmenti zapadnog društva?

- Jedan od najvećih umova današnjice, Aleksandar Dugin, kroz teoriju „mrežnocentričnog rata“ daje najbolji odgovor na to pitanje, a sa mesta savetnika ruskog predsednika iznosi tvrdnju da Rusija nije spremna da se takvom, totalnom načinu ratovanja suprotstavi, svesna da polako i ona dolazi na red.

Zapadnjačka volja za moć je fascinantna, u toj meri da se možemo zapitati je li joj poreklo ljudsko. U njenom artikulisanju uključeni su svi umni i materijalni potencijali društva. U jednom dijalogu svog novog romana sam, kroz usta jednog moćnika, rekao kako oni znaju da na svetu postoji dovoljno novca da se svaka vredna zamisao ostvari, te da zato nisu u potrazi za novcem, nego za idejama, ličnostima...


Koliki je uticaj tajnih društava na formiranje i sprovođenje strategija Novog svetskog poretka?

- Jednom prigodom bilo mi je postavljeno pitanje „da li smatram da masoni vladaju svetom?“ Budući da nije bilo ni mesto ni vreme za duge rasprave, odgovorio sam – ne. Precizniji odgovor verovatno bi glasio „ne, ali...“

Nema nikakve sumnje da su mnogi predsednici (Sjedinjenih Država, na primer) i brojni drugi uticajni ljudi bili ili jesu pripadnici – u ovom slučaju – masonerije, ali je nešto sasvim drugo da li organizacija preko njih vlada društvom na najkonkretniji način. Svakako da mason širi masonski duh u svojoj sredini i tome se nema šta zameriti. No, brojno stanje masonske organizacije u svetu za poslednjih 30 godina drastično je umanjeno, čemu je svakako doprinela antimasonska histerija prisutna na internetu, ali i razočarenje onih koji uđu u organizaciju očekujući da će se preko noći vinuti na društveni vrh, a ne godinama i decenijama slušati moralne pouke.

Načelno, u odgovoru na Vaše pitanje mislim da se valja držati logike, ako su nam već dokumenti o toj temi nedostupni. Logično je predpostaviti da preduzeće sa dugom tradicijom te poznavanjem materije kojom se bavi, ima prednost u odnosu na one koji su juče počeli, kao što „Mercedes“ pravi bolje automobile od nekog kineskog ili indijskog proizvođača. Pažljivo sam posmatrao nekoliko investitura viteškog reda Svetog groba (Ordo Equestris Sancti Sepulcri Hierosolymitani), jednog od najstarijih u svetu, i moj utisak je da se radi o izuzetno ozbiljnim ljudima i damama, mada su još ozbiljniji oni koji se nigde ne pokazuju.

Ali, ni političari, ni tajna društva, stvarno ne vladaju svetom. Nekih osam nedelja pre američkih predsedničkih izbora, jedna od naših privatnih televizija emitovala je opsežan intervju sa osobom koja je nudila opkladu da će se sledeći predsednik Sjedinjenih Država zvati Mit Romni. Tu informaciju, veli, dobio je iz kluba Bilderberg, kao jednu od odluka ovogodišnjeg sastanka u Šantiliju. Ne govorim Vam ovo da bih diskreditovao osobu što je iznela tvrdnju koja se nije obistinila, naprotiv, on je rekao ono što je zaista čuo. Nije jedini. Međutim, u plan se, neplanirano, umešala oluja promera 1.600 kilometara (!) što je pogodila Istočnu obalu, i koja je aktuelnom predsedniku omogućila dodatni rezervoar glasova onih koje je pomogao.

Mi ne znamo šta bi mogao učiniti Romni na mestu predsednika Sjedinjenih Država, ali Bog zna...


Ako je svetska ekonomska kriza na neki način dirigovana i projektovan šta je po Vama bio cilj jednog takvog eksperimenta?

- Kažu da je svaka kriza šansa...

Postoji, takođe, i jedan aforizam – koji su, naravno, smislili ljudi u dokolici – da svet dobije upalu pluća onda kada se Amerika zakašlje. Čini se da je Američka bolest mnogo ozbiljnija nego što je prehlada. „Kriza“ je, ne zaboravimo, krenula iz Amerike, a sa njom u vezi postoje dve škole mišljenja, obe sa valjanim agrumentima: prva, da se kapitalizam u želji za maksimiziranjem profita jednostavno „otkačio“, da se odvojio od realnosti pre nego što je napravio neviđeni haos; na šta drugi postavljaju pitanje kako je moguće da su takav razvoj događaja „prevideli“ svi regulatorni mehanizmi ukoliko nisu bili u sprezi sa big biznisom, što se već može smatrati zavereništvom. No, po formuli da je Vaš problem ukoliko banci dugujete, recimo, deset hiljada evra, a da je (u našim uslovima) problem banke ukoliko taj dug iznosi sto miliona, tako je potrebno napraviti što veći nered posle koga nema nazad, i iz njega temeljno prekomponovati odnose u društvu i globalno. Varaju se svi oni što se identifikuju sa „nas 99 odsto“, koji misle da jednostavno treba pustiti „par banaka“ da propadnu i da će se time stvari dovesti u red, ne shvatajući da je stvar otišla (kao u gornjem primeru samo obratno) predaleko, te da je problem postao njihov. Jer, način života, a to u jednoj rečenici znači društvena podela rada kao osnova civilizacije, više ne može biti promenjen, ili ne može bez ogromnih lomova. To su najbolje shvatili hipici po brojnim komunama, bukvalno skončavši u blatu.

Dok su se oni koji se sada bune utrkivali ko će kupiti veći televizor i posetiti egzotičniju (time prljaviju) „destinaciju“ novcem koji nije bio njihov, sa kapitalizmom je očito bilo „sve u redu“... Ne, takvi kritičari „kapitalizma“ i „Novog svetskog poretka“ nemaju ništa protiv novca; oni bi samo hteli da im se ova „runda“ oprosti, pa da sve krene ispočetka...


Kojim mehanizmima, i da li oni uopšte postoje, rodoljubivi svet može da parira globalnim projektantima sveta u pohodu ka njegovom konačnom ovladavanju?

- Svetu su potrebni ljudi koji će vredeti više od novca, i tada je sve moguće.


Koliko je po Vama Srbija, sa svojom intelektualnom i političkom elitom spremna da odgovori izazovima pred kojima se nalazi srpski narod?

- Pamet je, za svaki slučaj, odavno odstranjena u Srbiji da ne smeta. Ako vidite dvojicu, pogotovo u ovo jesenje vreme, kako šetajući pored reke razgovaraju, verovatno je da ste videli pripadnike verodostojne srpske elite; nezaposlene ili oterane sa posla, kojima je od utehe ostalo poneko verno prijateljstvo, stare knjige i muzika. Televiziju odavno ne gledaju. Sa svetom komuniciraju uglavnom preko interneta, gde se ponekad od suviška oglašavaju i gde njihov glas biva ugušen komunikacionim šumom, hiljadama drugih glasova te naručenim komentarima... Pripisuje se tovarišu Staljinu da je kao metod borbe protiv intelektualaca, dakle elite, naložio njihovu masovnu proizvodnju da bi toj sorti oborio cenu. Uz stranački filter poslušnosti kao uslov za bilo kakvo društveno napredovanje, mislim da se taj recept savršeno primio u Srbiji.


Koliko je takozvana tranzicija, odnosno preobražaj Srbije u kapitalističku državu po zapadnom modelu, a u interesu prvenstveno velikih svetski korporacija, samu Srbiju onesposobio da se suoči sa problemima koji je potresaju?

- Neka od godina zna da „izda“, padne manje kiše pa i rod ratarima bude desetkovan, ili prepolovljen. Učinci operacije zvane tranzicija bili bi bliži prolasku kuge, nego tek jedne nerodne godine. Jer, ako u najvećem broju mesta u Srbiji od privrednih kapaciteta nijedan nije pretekao, ako ih je privatizacija zatrla temeljnije od NATO bombardera, ne možemo se praviti da se to nije dogodilo, a još manje da je to dobro.

Tranzicija je operacija koja ima za cilj da usmrti pacijenta, i u tom pogledu je ispunila svoju svrhu od Baltika pa do Mediterana. Kada za oko godinu dana, po sili potpisanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju na red dođe prodaja obradivog zemljišta strancima, iza toga Telekoma i Elektroprivrede za dug, tranzicija je obavila svoj posao i može da se vrati kući kod onih koji su je i poslali. Pošto srpska pseudoelita na vlasti tvrdi kako su strane investicije nešto krajnje pozitivno tada imamo razloga za radost, čak iako ne budemo u životu da bi se u to uverili.


Kako vidite budućnost srpskog društva raspolućenog između fatalističkih zagovaranja integracija i pomalo jalovih nacionalnih vizija koje u sebi nose mogućnost izolacije Srbije kao države. Da li postoji mogućnost pomirenja ta dva modela i te dve vizije Srbije?

- Srbija je u simboličkom smislu raspolućena između Exita i Guče, što Vam je izbor kao između streljanja i vešanja (Guču bi trebalo spasiti – ako je to uopšte sada moguće – vrativši je izvornom saboru muzike Dragačeva). Po istoj matrici se dele zagovornici kič mondijalizma i domaćeg primitivizma.

Pomirenje se može ostvariti jedino oko stvari koje su neupitne: na primer oko Đokovića, koga svojata i vlast (i to svaka), i narod, a u svetu je priznat. Budući očigledno ne umemo da pravimo smartfone i ostale proizvode visoke tehnologije, svetu se možemo dopasti ponudivši mu ono čega imamo na pretek – lepotu. Taj recept otkrio je pre toliko godina autor pozorišne predstave „Dugo putovanje u Jevropu“...

Bio sam u jednoj zapadnoevropskoj zemlji u trenutku kada je naša predstavnica pobedila na nekom opskurnom evrovizijskom festivalu lakih nota – što sam saznao iz štampe – i imao priliku da se uverim sa kakvom pakošću je o tome izvešteno: nedostajuću argumentaciju nadomestila je priča o njenom fizičkom izgledu. Pomislio sam da je bilo neuporedivo korisnije da smo tamo poslali neku lepoticu, makar osvojila poslednje mesto.

Crnu legendu sveta o nama, percipirajući nas od vremena „Skupljača perja“, preko Kusturičnih filmova i Bregovićeve muzike do poslednjih ratova kao divlje Balkance koje i nije šteta uništiti, zaljuljala je više Ana Ivanović nego Novak Đoković, premda veći sportista. To je važno u svakom domenu, jer se nesavršenosti „Alfa Romea“, na primer, gleda kroz prste budući da ima „italijanski šarm“, koji ga prodaje.


Kroz zaista lepu književnost Vi iznosite ozbiljne analize našeg, ali i svetskog društva, koje nisu dnevno-političke. Zaključke crpite iz istorijskih procesa dugog trajanja pa Vas pitam koliko je ovo što se dešava u svetu novo, ili tačnije rečeno koliko u aktuelnom svetskom poretku ima procesa dugog trajanja i gde su u istoriji koreni ovakvog sveta?

- Kada je sve ovo počelo, hoćete da pitate...


I to...

- Počelo je na samom početku, da se izrazim u stilu Jogija Bere, nekadašnje zvezde bejzbola, poznatog po svojim umotvorinama. Premda se njuejdžeri sa mnom neće složiti, nikakvog pomaka u „razvoju svesti“ od pamtiveka nema, upravo je obrnut slučaj. Fundamentalna razlika između današnjeg humanoida i nekadašnjeg čoveka je u tome što humanoid poseduje veću sposobnost da naudi sebi i drugome. Nalazimo se u vozilu koje se sve većom brzinom kreće ka provaliji, što je jedini pravac obezboženog bića. Moja teza je da čovek živi u robovlasničkom društvenom uređenju koje samo menja svoj oblik, ne i suštinu, a da je dominantna privredna grana, još od pre nego što se uspravio na dve noge (kako tvrde evolucionisti) – pljačka. „Tržišna“ utakmica koja je otpočela Kainovim ubistvom svoga brata u svojoj metodologiji i nema ništa osim sile, najčešće sirove i ogoljene, a danas prisustvujemo klimaksu tog entropijskog procesa, na kraju koga će, ukoliko Bog ne bude intervenisao, na svetu ostati poslednji, najveći kapitalista, okružen ekološkom pustinjom i besmislom.


Da li odgovor srpskog društva na svetske izazove može biti u stvaranju nekog opšteg nacionalnog pokreta sastavljenog od svih patriotskih snaga, koje su uglavnom oterane na razne margine te se njihov glas teško čuje u široj javnosti?

- Dela Siniše Pavića i Branislava Nušića u današnjoj Srbiji jednako su aktuelna, i u toj spoznaji mislim da leži suština našeg problema, nažalost ne i brzo rešenje, jer se mentalitet mnogo teže i duže leči nego što se kvari. Mentalitet o kom je reč, nažalost onih koji bi baš za sve da optuže komuniste, bio je i Nušićev savremenik. Verujem da je to razlog što u Srbiji svakodnevno niču novi nacionalni programi kao da ih do sada nije bilo, a da u inflaciji programa i pokreta ne možemo da se složimo oko bilo čega.


Možete li reći čitaocima Vidovdana o Vašim planovima za budućnost, da li ćete nastaviti da pišete ili ćete se oprobati u nekim drugim oblicima društvenog delovanja?

- Pisanje je vrhunski oblik društvenog delovanja. Da ne pomislite kako nisam razumeo Vaše pitanje, odgovoriću da u političkoj sferi mogu mnogo da pomognem, jedino što ne želim da sarađujem sa šojićima.


Gospodine Anđeliću u ime redakcije hvala Vam za vreme koje ste izdvojili i razmišljanja koja ste podelili sa čitaocima Vidovdana.

- Hvala i Vama. Biću uvek voljan da se odazovem vašem pozivu, a redakciji i svim čitaocima Vašeg uvaženog portala želim svako dobro.


Izvor; Official sajt Predraga Andjelica