100 najboljih srpskih filmova, 100 razloga za bojkot


Na konferenciji za novinare 5. maja 2016, direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić najavio je izbor od 100 najboljih srpskih filmova koji treba da budu proglašeni kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Reč je, naime, o samo jednom u nizu ambicioznih projekata novog programa Kinoteke – redovno održavanje dnevnih filmskih projekcija, maraton erotskog filma, te uvođenje ciklusa „Moj izbor“ koji će otpočeti filmovima u izboru Nebojše Pajkića. Kao povod za biranje najboljih srpskih filmova navodi se obeležavanje 120. godišnjice od prve filmske projekcije u Srbiji i na Balkanu (16. juna 1896), kada je u Beogradu, u kafani „Zlatni krst“ na Terazijama prikazan desetominutni film braće Lumičre. Listu najboljih filmova trebalo bi da sastave filmski radnici, kritičari i teoretičari. Oni će birati između filmova snimljenih od 1911 – kada je Kraljevina Srbija dobila prvi dugometražni film: istorijsku biografsku dramu Karađorđe – do danas.

Kao što nije jasno zbog čega je povod za odabir najboljih srpskih filmova baš projekcija francuskih pionira filma (ako isključimo ambicije samog direktora kome se taj datum zgodno uklopio u mandat), a ne, recimo, prikazivanje Karađorđa, nisu objašnjeni ni kriterijumi na osnovu kojih će učesnici u projektu birati filmove. U vezi sa tim, pažnju treba skrenuti na još jednu stvar: na revidiranje domaće filmske istorije. Pod revidiranjem istorije domaćeg filma mislim na namerno brisanje jugoslovenskog filmskog nasleđa, čime se zapravo legitimiše jedan specifičan vrednosni sistem nacionalne, dakle „srpske“ umetnosti. Prema toj vrednosnoj matrici glavno obeležje umetničke produkcije u Srbiji jeste njena etno-nacionalna esencija, ono „srpsko“ u njoj.

Nepostojanje kriterijuma za vrednovanje filmova govori mnogo o nameri projekta. Naime, u konkurenciji se nalaze filmovi nastali od 1911. do 2016. godine. Sami počeci domaćeg filmskog stvaralaštva postavljaju se u istu ravan sa filmovima iz svih potonjih perioda i razvojnih faza, zaključno sa savremenim filmom. Tu se sasvim previđaju estetske i društveno-istorijske okolnosti u kojima su filmovi na ovim prostorima nastajali i s obzirom na koje bi nekakav sud o njihovoj umetničkoj vrednosti trebalo doneti. Tako nam ostaje da zaključimo kako najavljeni projekat kao jedino merilo za izbor filmova daje kriterijum „srpskog“.

O revizionističkim praksama u istoriografijama domaćeg filma već se pisalo.[1] Svim pokušajima revizionizma zajedničko je negiranje jugoslovenske tradicije i to tako što se filmsko nasleđe praktično deli između država naslednica duž fizičkih granica između nekadašnjih jugoslovenskih republika. Umesto nasleđa jugoslovenskog filma danas imamo nekakve izmišljene nacionalne kontinuitete u produkcijama Slovenije, Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. Sve to možda i ne bi bilo tako pogrešno i zapravo nemoguće da je istorija jugoslovenske kinematografije jednostavnija. Naime, počeci filmske industrije na teritoriji postjugoslovenskih država neminovno se vezuju za nastanak Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Sa ciljem da se oformi jedinstvena društvena filmska struktura koja bi pomogla osamostaljenju Jugoslavije i utvrđivanju njenog integriteta, već 1946. osniva se Komitet za kinematografiju FNRJ. Do 1948. formirana su filmska preduzeća u svih šest jugoslovenskih republika: Avala film u Beogradu, Jadran film u Zagrebu, Triglav film u Ljubljani, Bosna film u Sarajevu, Vardar film u Skoplju i Lovćen film u Budvi. Dakle, osnovna infrastruktura domaće filmske industrije, kao i čitava prateća mreža obnovljenih i novosagrađenih bioskopa i domova kulture u čvrstoj je sprezi sa idejama socijalističke Jugoslavije. Kinematografija je bila jedan od ključnih obrazovnih i emancipacijskih elemenata zvanične jugoslovenske ideologije.

Filmovi su u Jugoslaviji stvarani pod dvostrukim društveno-kulturnim uticajima: lokalnim (recimo, srpskim) i jugoslovenskim. Dobar primer za to je film Branka Bauera Tri Ane (1959). Taj film potpisuju hrvatski režiser i srpski scenarista, a snimljen je u makedonskoj produkciji, dok se radnja zbiva u Beogradu i Zagrebu. Kome bi ovaj film danas trebalo da pripada, odnosno koliko je procenata u njemu „hrvatsko“, a koliko „srpsko“ i „makedonsko“?

Etno-nacionalno seciranje jugoslovenskog filma treba dakle čitati u ključu nacionalizacije filmskog i kulturnog nasleđa te savremene kulturne produkcije. Primer ekstremne nacionalizacije – praktično, pokušaja zloupotrebe – savremene filmske produkcije bila je inicijativa za osnivanje fonda za sufinansiranje filmova o Kosovu i Metohiji koju je pre dve godine filmski scenarista Dimitrije Vojnov uputio Ministarstvu kulture i informisanja. U tekstu inicijative se između ostalog kaže kako bi ti filmovi „tematizovali naše kulturno bogatstvo, ukazivali na teškoće nealbanskog stanovništva i Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica“.[2] Takav radikalan pristup nacionalizaciji savremene produkcije jeste u stvari samo način da se dođe do novca. Filmski radnici koji su potpisali peticiju, Emir Kusturica i Dragan Bjelogrlić, pored ostalih, u potrazi za novcem za svoje filmove računali su na važnost nacionalizma kao temelja mlade srpske države.

Slično tome, najavljeni izbor 100 filmova takođe je pokušaj da se utvrdi nacionalni identitet domaće filmske prakse, pod krinkom ocenjivanja i biranja najboljih filmova. Ta ideološka praksa bi zapravo trebalo da se čita kao odraz sukoba u kome su na jednoj strani zagovornici srpske, a na drugoj zagovornici (post)jugoslovenske tradicije. Kada stvari tako postavimo, srpska tradicija mora se videti u sprezi sa dominatnim, krajnje konzervativnim, nacionalističkim, antijugoslovenskim trendom. Taj trend nam, pak, ne dozvoljava da uočimo složenosti lokalne kinematografije čije glavno obeležje nije njena nacionalnost, već upravo nasleđe jugoslovenskog filma. Opasnost nacionalizovanja filmske tradicije ogleda se u tome što antijugoslovensko postaje i antifilmsko i antimoderno. Negiranjem jugoslovenskog u domaćem filmskom nasleđu briše se sama tradicija domaćeg filma.

Suvišno je, čini mi se, naglašavati ironiju najavljenog projekta, budući da ga predlaže kulturna institucija čije ime simboliše ideju očuvanja nasleđa jugoslovenskog filma. U nekom uvrnutom smislu bi se moglo reći i da prateći program projekta, maraton erotskog filma oličava i filmsku fetišizaciju nacionalnog tela: u takvom poretku stvari, nacionalno telo i žensko telo istovremeno se tretiraju i kao roba i kao simbol. Ostaje da vidimo kako će se u narednom periodu ponašati filmska zajednica. Hoće li filmski radnici pristati da učestvuju u brisanju tradicije jugoslovenskog filma ili će se javiti neki „glas razuma“ i pozvati na bojkot ovog projekta.

Jovana Đurović

Autorka je doktorantkinja na Univerzitetu u Notingemu. Bavi se jugoslovenskim i postjugoslovenskim omladinskim filmom (vidi „Kultura mladih u tranziciji: analiza filmova ’Tilva roš’ i ’Klip’“, u Reč br. 85).

Peščanik.net/koreni.rs


– Vidi na primer Nebojša Jovanović, „Fadil Hadžić u optici totalitarne paradigme“, Hrvatski filmski ljetopis, br. 65-66, proleće/ljeto, 2011.
– Vidi novinski članak „Inicijative umetnika iz Srbije: Kosovo između realnosti i propagande“, 2014.