Ko je, kakva je i kome treba srpska dijaspora?


To znamo mi, a ne oni…



Ko je, kakva je i kome treba srpska dijaspora?

To znamo mi a ne oni…

Gledam vesti, čitam svu štampu svakodnevno uz jutarnju kafu i sve mislim da ne živim u zemlji o kojoj se piše i govori. Naslovi “Ostvaren privredni rast’, ‘otvaranje radnih mesta’, ‘dolaze Ikea, Lidl, velike kompanije’…a tek smešne izjave: “… ovo je najbrža deonica našeg puta od 8 km’…“ Što kažu, prosto nam je neprijatno koliko nam je dobro. Ko je ovde lud i dokle?


U Srbiji nikada nije bilo četvrtog načina za odlazak sa vlasti sem ‘preko grane’, iza rešetaka ili, ne daj Bože, pod zemljom. Zašto svako misli da može da ‘pretekne’? Agonija u kojoj se dugo nalazi Srbija je groteskna koliko i rasprava između pozitivca i negativca, kada negativac kaže:

“Ne može biti gore”, a pozitivac sa osmehom: „Ma može, može..”

Dijaspora, iseljenici, Srbi u rasejanju… reči koje dugo niko nije pominjao. Nije ni premijer Vučić u svom govoru dolaska na vlast kao premijer. U gotovo dvosatnom govoru punom kineskih citata i mudrosti, nije jednom pomenuta cela Srbija van Srbije, zahvaljujući kojoj i danas mnogi ovde opstaju. Stalno pozivanje na iste neproverene izvore o broju Srba preko i slanju novčanih doznaka u iznosu od do 4 milijarde godišnje. I? Šta sa tim? Jesu li ti naši ljudi u rasejanju potencijal i resurs za obnovu ove male zemlje, koju bi menadžer neke kineske firme znao da vodi, ili opet opasnost da se i oni ne umešaju i pomute konce ‘ovima ovde’? Pre će biti ovo drugo.

Sloga i prećutna jednoglasna udruženost oko višeg cilja za Srbiju, svoju zemlju, oduvek je bila fascinantna. Poslednje poplave u Srbiji su pokazale neumornu snagu naših ljudi da i posle svih nevolja, sankcija, bombardovanja, ratova, iscrpljenosti ekonomske i umora od sigurne teške sutrašnjice… i dalje… i dalje… Kada je pomoć potrebna, kada je najteže, svi se ujedinimo. Ako možemo tada, zašto ne možemo i sada? Pa i ovo sadašnje stanje u Srbiji je ‘vanredno’ stanje, na koje su se svi navikli kao na onu sirenu koja je najavljivala avione koji bombarduju.

Promene… promene su potrebne još odavno ali nikada nije kasno. Odakle početi, odakle i kako delati, kako se okupljati, kome verovati…? Kome verovati je ključno pitanje koje odjekuje… Ako nas ima toliko onih koji su otišli, koji su se vratili, koji su ceo život u Srbiji… pa ima bisera neotkrivenih, ima ljudi koji se i dalje bore za svoju zemlju, za svoj narod, koji rade neumorno, nesebično za dobrobit svih nas.

Ko sada brine o dijaspori? Koje su to institucije koje su most između naših tamo i ‘vamo’? Ko predstavlja naše ljude? Sve što je predstavljalo dijasporu preko noći se ugasilo… Kancelarija za dijasporu i saradnju sa Srbima u region, ma kakva bila, Savet za saradnju sa Srbima u region, Odbor u skupštini… Tehnički oni postoje ali ne rade. Nije to slučajno. Da se pita dijaspora, da imaju svoje predstavnike u skupštini Srbije, više od pola predstavnika vlasti bi izbrisali, a ovi to znaju, zato se dijaspora i ne pita.

Kako objasniti čoveku koji živi i radi na zapadu da radiš, ali nisi prijavljen? Ili prijavljen si ali na minimalcu, da ne bi prijavili porez? Ili podstičemo preduzetništvo ali pored vlasnika mora da prijavi još jednu osobu. A taj mali preduzetnik ili zanatlija ako ih još ima, jedva za sebe zaradi. Ili čujete vesti da se smanjila nezaposlenost, a u stvari čim se ne pojavite na zakazani sastanak na birou rada izbrišu vas sa liste nezaposlenih i vode vas kao zaposleno lice. Kako kaže onaj aforizam “Život ima neki smisao, ali ga buni ovo “ali”…

Zamislite prodat Studio B za cenu dva stana salonca u Beogradu! Zar to nije mogla da bude televizija dijaspore, glas dijaspore? Pitaju li vas tamo da uložite ovde i da se sačuva srpska imovina ili pod privatizacijom sve ode pod doboš, sve što može bar prividno da pokaže da smo zemlja sa integritetom i suverenitetom. Ali nee… nama trebaju ‘braća’ iz Emirata, Bler za savetnika, Merkel za prijatelja… da nam kažu kako se to radi.

A kad nas mladi Kurc pohvali da smo na pravom putu, tek tada znamo da smo baš u .…. Što nas više hvale znamo, spremaj se! Najgore dolazi!

A sve je to lepo upakovano… mora otpuštanje radnika da bi Srbija bila na putu ozdravljenja, modernizacije i revitalizacije. Mora smanjenje penzija, stranci hoće povećanje ali eto, On, Veliki ON, neće!

A šta vi hoćete dijasporci? Da li hoćete ili želite išta da uradite? Da li je lakše poslati novac i umiriti savest da si pomogao, ili ipak možemo svi mnogo više? Jer ako svi upremo prstom u istu tačku, to je snaga koja menja sve pred sobom. Možemo li mi biti jaka organizovana dijaspora, ona koja menja i lobira za srpske interese? Pa možemo… Uistinu, ili u inat! Ali samo ako se rukovodimo rečima koje je jedan naš čovek, poznati dijasporac rekao i ponavljao:

”Neće oni tamo da nam odlučuju ko smo mi ovamo. Da bi smo zaista učinili ono što treba, što uvek možemo i moramo da učinimo za našu maticu, neophodno je da prvo napravimo odgovoran inventar naše dijaspore. Pristajemo i na zajedničko ”inventarisanje” o sposobnosti naših u rasejanju, ali nikada da vlast u matici, bilo koja, samostalno odlučuje ko nas predstavlja i kakve mogućnosti ima. To znamo mi, ne oni”.

Izvor;koreni.rs