Zapad umislio da je babica - izbor iz stampe

Da li je Srbija nedonošče


Diplomata, ambasadora, parlamentaraca, ministara i svih drugih poslenika sa Zapada koji u Beogradu dele dobronamerne savete ima previše, ali Srbiji, uz sve mane, nikako ne treba tutor.

Gotovo svaki zapadni diplomata koji u srpskim medijima izjavi nešto u vezi sa Srbijom, tom izjavom vređa elementarne demokratske vrednosti. Te vrednosti, između ostalog, uključuju da građani neke države sami odlučuju o svojoj sudbini. Dakle, da sami biraju i smenjuju svoje vlade, da odlučuju hoće li biti vojno neutralni ili će se prikloniti nekom vojnom savezu, da sami izaberu gde će, kad, za koga i za koliko novca raditi, najzad ali ne i najmanje važno — da samo oni izaberu koga će voleti.

Sve ove vrednosti su i (proklamovani) postulati zapadnih parlamentarnih demokratija, ali njihovi predstavnici kao da imaju jedan jedini zadatak — da građanima i političkim predstavnicima Srbije svako malo kažu: pravila smišljamo za sebe, izuzetke za vas. I da svaki put posle takvih izjava očekuju da im i građani i političari u Srbiji aplaudiraju.

Ambasadorokratija

Pored partokratije u Srbiji već deceniju i više, paralelno sa izabranim predstavnicima i institucijama, vlada i ambasadorokratija. Čak i ako se ne pitaju za sve, opšti dojam i eho je da se pitaju za sve, a i da ih pitaju za sve. Više se na srpskim televizijama pojavljuju ambasadori stranih država od voditelja vremenske prognoze. Čak i prilozi vremenske prognoze najčešće sadrže samo kartu države i ton u pozadini, a gospoda ambasadori gostuju i u živim emisijama.

Takva situacija je šizofrena u pravom smislu te reči, a nisu, kako onomad primeti američki ambasador Kirbi, Srbi šizofreni jer ih srce vuče ka Istoku, dok ih istovremeno, glava usmerava ka Zapadu.

Ambasadori, dakle, ne samo da su postali redovni sagovornici u medijima i ne samo da srpskoj javnosti kao i predstavnicima vlasti saopštavaju stavove svojih država i vlada prema nekim pitanjima, već daju sebi za pravo da komentarišu unutrašnje političke prilike. U poslednje vreme izigravaju sociologe i psihologe koji su toliko superiorni i vešti u poslu, pa ne rade jedan na jedan, već sprovode grupnu terapiju. Sportske događaje još nisu počeli da komentarišu mada nas ne bi iznenadilo da neko od njih kaže kako neće biti da je u pitanju samo koincidencija da kapiten košarkaške reprezentacije Srbije igra baš u moskovskom CSKA. A i da je i prethodni kapiten igrao u istom klubu.

Osim ambasadora, osmelili se ostali predstavnici država, parlamenata i vlada sa Zapada. Tako danas izvesni Dejvid Lidington, ministar za Evropu u Vladi Velike Britanije, poručuje u srpskoj prestoničkoj štampi da Britanci razumeju veze Srbije i Rusije, ali savetuje i sugeriše da je EU interes Srbije.

Pa možda građani Srbije misle da je EU interes Velike Britanije, ali njihov premijer Kameron najavljuje referendum o ostanku Britanije u EU, pa o tome ćutimo i ne pametujemo. Zamislite Ognjena Pribićevića, ambasadora Srbije u Britaniji, kako u nekom tamošnjem tiražnom dnevnom listu savetuje Britance da se odreknu funte i prihvate evro kao jedinstvenu valutu. Brže bi stigla protestna nota u Beograd, nego taj intervju iz štamparije. Ili zamislite Jadranku Joksimović, ministarku za evropske integracije Srbije, kako u intervjuu nekom britanskom dnevniku konstatuje kako razume Engleze i njihov odnos prema Škotskoj, ali da ona ipak smatra da Škoti imaju pravo na samoopredeljenje. I da Srbija to podržava. Nezamislivo. I treba da je nezamislivo.

Vređamo vas za vaše dobro

Međutim, britanski ministar danas građanima Srbije poručuje da Britanci žele da i Srbija i Kosovo udvostruče napore ka daljim sporazumima. Na pitanje da li će Srbija na kraju EU puta morati da prizna Kosovo, dotični Lidington reče kako nije na Britaniji da se nameće u odnosima Prištine i Beograda, ali da Srbija treba da ima dobre odnose sa svim susedima, uključujući i Kosovo.

Kad bi bilo ko od čitalaca, čak i u šali, saopštio da bi i Engleska trebalo da ima dobre odnose sa svojim susedom Severnom Irskom, ministar Lidington bi se žestoko uvredio. A on pritom vređa čitaoce za njihovo dobro.

Dotični u daljem tekstu ide i korak dalje, pa udara i na veće igrače i tako tumačeći politiku Ruske Federacije reče kako je Rusija odlučila da tretira Evropu kao strateškog neprijatelja, ali da eto oni ipak nastoje da imaju civilizovane odnose sa Rusijom jer je ona jedna od glavnih sila.

Što se tiče odnosa Srbije i Rusije, Lidington konstatova kako razume istorijske, kulturne i religijske veze ovih dveju država i naroda, ali da je robna i trgovinska razmena Srbije veća sa EU, pa on eto veruje da je interes Srbije da nastavi sa evropskim integracijama.

Nijedan ruski zvaničnik nikad nije rekao da Srbija ne treba da ide u EU. Nikad neki visoki zvaničnik iz Kremlja nije izjavio da nekog iz Evrope gleda kao strateškog neprijatelja, niti da Rusiju pojedine zemlje iz Evrope gledaju kao strateškog neprijatelja, što je neuporedivo verovatnije.

Ali, ma koliko ovo bile činjenice, tim gore po te činjenice ako neki zapadni ministar misli drugačije.

To što neko ima veću trgovinsku razmenu sa nekim, ne znači da treba da prihvati sve što mu predstavnici te zemlje ili tih zemalja sugerišu. Lidington bi, prema najavama u medijima, trebalo uskoro da dođe u Beograd. Kako je krenuo da savetuje, ne bi nas iznenadilo da stane na sred trga Slavija, počne da reguliše saobraćaj i čudom se čudi građanima Srbije što voze desnom stranom.

Situacija u kojoj zapadne diplomate umisle da su babice, a da je Srbija nedonošče kome treba tutor, nije u domenu novinara, već nekih stručnijih lica. Ali, ono što i mi znamo jeste stara poslovica koja kaže: sto babica, kilava deca. Znamo i da diplomata, parlamentaraca, ministara i svih drugih poslenika sa Zapada možda ima i preko sto, ali smo sigurni da nismo baš toliko kilavi i da umemo da brinemo o sebi. Srbiji, uz sve mane, nikako ne treba tutor. Levom stranom ćemo voziti kad odemo u London.

Nenad Zorić

rs.sputniknews.com/koreni.rs