Imperija uzvraća udarac?


Ako sam prethodni tekst počeo konstatacijom da je to „bila jedna loša nedelja za evro-atlantsku imperiju i njene interese širom sveta“, ovaj bi komotno mogao da se zove „Imperija uzvraća udarac“. Ne kažem da će u tome i uspeti, borba je tek počela, ali treba se čuvati euforije i površnog trijumfalizma (tipa „lako ćemo“) koji nam se mnogo puta obio o glavu. Uostalom, kada sam jednom, u ovu materiju više nego dobro upućenom poznaniku rekao da je, početkom radova na Južnom toku, Rusija na Balkanu „konačno dobila jednu rundu“, zabrinuto je odgovorio (mada mislim da malo preteruje) da je čak i ta runda pod debelim znakom pitanja. „Pre bih rekao da je reč o dobijenom zagrevanju“.


Bilo kako bilo, odluka ukrajinske vlade da odloži potpisivanje sporazuma sa Briselom i da se bar delimično okrene ka istoku izazvala je pravu političku dramu, nemire i eskalaciju nasilja. Nema dileme da se na ulicama Kijeva ovih dana primenjuje stara imperijalna taktika „zavadi, pa vladaj“. Ali, isto tako, nema sumnje da su zemlje poput Ukrajine ili Srbije (a o bivšoj Jugoslaviji da i ne govorimo) odličan materijal za upražnjavanje ove drevne i omiljene strategije zahvaljujući kojoj je stari Rim vekovima vladao svetom.

Možda jedino pozitivno u čitavoj stvari jeste to što su maske prilično popadale i što se pokazalo da se iza nasmešenog lica i „meke“ evro-moći kriju stare ambicije i stari resentimani. I pri tome ne mislim samo na Nemačku, na koju, s razlogom, najpre pomislimo kada se pomene istorijski revizionizam i istorijski kompleksi. Pored Berlina tu su i Poljska (naročito aktivna u ukrajinskom slučaju), Rumunija, Mađarska, Hrvatska (koja će – zar iko tu može imati trunku sumnje? – biti posebno zainteresovana za našu „evropsku budućnost“). Ukratko, svako, u meri svoje težine i svog uticaja, kome se pruži prilika da ispod skuta „Velikog brata“ ostvari nešto od sopstvenih geopolitičkih planova, ambicija i frustracija.

Pokazalo se da iako Brisel, realno, nema mnogo toga konkretnog da ponudi novim zemljama-kandidatima, ima dovoljno kapaciteta da zagorča život njihovim nedovoljno EU-entuzijastičnim vlastima. Zato se, siguran sam, događaji u Kijevu sa posebnom pažnjom prate u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Jer tanka je linija koja deli EU-odlikaša i miljenika, u jednom momentu, od EU-otpadnika, u drugom. Dovoljan je samo jedan „pogrešan korak“. A onda se sve menja i sve dolazi u pitanje.

Aktuelna vlada u Beogradu, doduše, zasad nije napravila nijedan pogrešan korak u tom smislu (rekao bih – nažalost!) i zato deluje stabilno, uprkos katastrofalnim rezultatima u gotovo svim oblastima. Jer, zbilja, šta su uspesi (i „uspesi“) srpske vlasti i temelji njene prividne čvrstine u ovom trenutku? Briselski sporazum sa Prištinom – kojim je pribavljena spoljnopolitička (tačnije, zapadna) podrška – i hapšenje Miroslava Miškovića, čime je vlast stekla rejting i kapacitet da ono prvo realizuje. Ali ni jedno ni drugo ne bi moglo biti dovoljno efikasno odrađeno bez frapantne medijske kontrole, cenzure i autocenzure, o kojoj su sve prethodne vladajuće garniture mogle samo da sanjaju. I, naravno, bez strane podrške koja, zarad „kosovskog progresa“, zatvara oči pred ovim poslednjim i pretposlednjim, ili, u najboljem slučaju, tek blago skreće pažnju na „neke neprihvatljive pojave“ u medijskoj i pravosudnoj sferi.

Mehanizam Vučićeve vladavine (jer o njemu se radi, svi ostali su samo privremeni partneri i saputnici) jeste u osnovi providan, jednostavan i jasan – ali zbog toga ne i manje efikasan. Najpre se uspostavi (ne)formalna kontrola nad medijskim i bezbednosnim aparatom, a onda tako stečena moć upotrebi za jačanje ličnog rejtinga i autoriteta u javnom mnjenju. A onda taj rejting koristi kao argument za sticanje još više moći. Ali glavni stub je ipak pomenuta spoljna podrška, bez koje ni one prvobitne kontrole ne bi bilo.

Ne treba zaboraviti da je i DS-ov politički brod, uz sve svoje unutrašnje probleme, podele i sukobljene interese, godinama delovao moćno i suvereno – sve dok se kretao po koordinatama i notama zapadnih ambasada i koordinatora. Kada je Tadić pomislio da bi možda mogao i sam, i da mu uspešno pacifikovanje SPS-a i radikala daje kredit da, možda, ne mora ispuniti baš sve što se od njega traži, ili ne baš odmah, naprosto su ga zaobišli i sklopili dil upravo sa tim „mračnim snagama“ iz devedesetih čijem povratku je on, navodno, stajao na putu.

I „mračne snage“ su naučile lekciju. Kad je tako lako niz vodu puštena tako važna i decenijska akvizicija poput Borisa Tadića i Demokratske stranke, oni sami se podršci mogu nadati samo dok zahteve ispunjavaju bespogovorno – kao što su u slučaju Kosova i ispunjavali.

(Uzgred rečeno, izgleda da je lekciju naučio i Tadić, pa tako u slučaju svog povratka najavljuje (još) veću kooperativnost i još tešnju saradnju da LDP-om i ostalim „proevropskim“ snagama, a za svoju zlehudu sudbinu javno optužuje Vuka Jeremića koji ga je „svađao sa svetom“.)

I zato Vučić još uvek ne raspisuje vanredne izbore – iako to žarko želi i iako je Srbija, po mnogim parametrima, sve bliža haosu i vanrednom stanju. Ne raspisuje ih ne zato što zna da je, kao što mu („tarabićevski“) skreće pažnju Ivica Dačić, u Srbiji izgubio svako (Milošević, Koštunica, Tadić) ko je išao na prevremene izbore, već zato što zna da ih je izgubio svako ko za to raspisivanje nije imao zapadnu podršku ili makar odobrenje. To je gorka politička pouka, koja se retko naglas izgovara, ali koju i te kako dobro znaju ovdašnji politički činioci, uključujući i, naizgled, svemoćnog Vučića. I koju, između ostalog, treba da imaju na umu ruski posmatrači kada se pitaju i čudom čude kako to da, nakon svega što smo sa te strane doživeli, srpska politička elita hrli na Zapad, u EU, pa čak i u NATO.

Jer, Ukrajina je mnogo veća od Srbije, mnogo važnija, mnogo bliža Rusiji i mnogo zavisnija od nje. Pa se opet povija, grči i gotovo raspada pod udarima zbog samo jednog, privremenog i vrlo uslovnog „ne“ Briselu. I, gledano iz Srbije, moglo bi se isto tako „čudom čuditi“ što se Ukrajina, uprkos svim, gotovo očiglednim prednostima takvog izbora, tako teško okreće ka Rusiji i još teže odriče EU.

Pa u čemu je onda tajna i izvor ponekad gotovo fanatične evro-filije širom bivšeg socijalističkog lagera? Jedan je svakako rasprostranjena rusofobija (ne važi za Srbiju, ili bar ne u značajnoj meri), zbog koje se Brisel doživljava kao sigurna luka i spas od Rusije, „pa šta košta da košta“. Ali ima i nešto još manje vidljivo, a delotvornije.

Pogledajmo za trenutak ukrajinske opozicionare koji napadaju Janukoviča jer ih „odvaja od Evrope“, ukrajinsku vlast koja se defanzivno zaklinje kako „nisu okrenuli leđa Evropi“, pa čak i zvaničnu Moskvu, koja poručuje da „ne želi da se meša u odnose Kijeva (ili Beograda) sa Evropom.“ Dakle, svi oni, uključujući vlast u Kijevu i Moskvi, pod „Evropom“ podrazumevaju samo EU, što čak ni u jednoj duboko briselizovanoj Srbijici, u kojoj za EU optira preko osamdeset odsto poslanika i gotovo sto odsto medija, ni izbliza nije tako podrazumevano jednačenje. (Uzgred, prilikom nedavnog predstavljanja Evro-azijske ekonomske zajednice u Skupštini Srbije, oba prisutna zvaničnika ove perspektivne zajednice, kao i ruski i beloruski ambasador, takođe su govorili o odnosima sa „Evropom“.) I zato su Moskva i Kijev, kao i svi koji ovde žele da se otrgnu iz EU zagrljaja, u politički defanzivnom i psihološki podređenom položaju, ukoliko protivničkoj strani unapred poklanjaju simboličku prednost i apriorno pozitivnu konotaciju (visok standard, socijalna pravda, red, uređenost) koja se, sviđalo nam se to ili ne, u najvećem delu evropskog istoka i jugo-istoka još uvek asocira sa pojmom „Evrope“.

Taj ideološki magnetizam i ta simbolička aura, obilno potpomognuti donacijama Evropske komisije lokalnom nevladinom sektoru, ali, takođe, i sivilom post-sovjetskih društava, i dalje deluju, zračeći po evropskoj periferiji poput svetlosti davno ugašenih zvezda, bez obzira na to što već poodavno nema gotovo nikakvu supstancu i uporište u realnosti Evropske unije i njenih članica. I zato bez temeljnog raskrinkavanja i demaskiranja ove ideološke matrice (EU=Evropa=red, pravda i blagostanje) koja deluje već na nivou jezika i (pod)svesti, bez obzira na pokoju dobijenu rundu, neće biti pravog i trajnog oslobođenja.

Izvor;Official Sajt Predraga Andjelica