Rade Drainac - Poezija

Rade Drainac - Poezija


Drainac je rođen 17. avgusta, 1899. godine, u selu Trbunje kod Blaca (Toplica). Na krštenju je dobio ime Radojko i to ime zameniće 23 godine kasnije, pesničkim imenom – Rade Drainac. Školu je učio u Blacu, Prokuplju, Kruševcu… Zajedno sa ocem prešao je albansku golgotu u Prvom svetskom ratu, odakle je stigao u Marselj, gde uči u liceju kraj Liona, stiže i u Pariz (1919), piše pesme, članke, priče, naročito po povratku u zemlju, i u Beogradu postaje jedna od najviđenijih ličnosti umetničke boemije. Objavljuje prvu zbirku pesama “Modri smeh”, pa drugu “Afroditin vrt” (u svega tri primerka), pa “Erotikon”… Autentični boem, prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za rukom. Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici. Ipak, revalorizaciju njegove lirike tek očekujemo, a time i naš kraj, satisfakciju, što je „iznedrio“ jednu ovakvu ličnost. Piše u časopisima i listovima, putuje, zaljubljuje se, svađa, polemiše… Nema dlake na jeziku, naročito u dnevniku “Pravda”, čiji je stalni saradnik uglavnom bio. Umro je u 43. godini (1. maja 1943) u Beogradu – sahranjen je sirotinjski, o trošku beogradske opštine, a veliki glumac, njegov prijatelj Milivoje Živanović, odrecitovao je čuvenu pesmu “Nirvana”… Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih.

Bandit ili pesnik

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

Erotikon

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
***
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
… Čudni su aprilski dani…
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti…

Epitaf na mom grobu

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite “Bog da prosti!”
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
- Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više

Intermeco

Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je – ptice u letu
I lišće sa grana .

Jesen

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz;
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove: -

Pevam kao što paščad laju…

Ne uzmite za zlo ove reči:
i sam sam život učinio lepšim nego što je bio,
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,
Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!
A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,
Pa kad zaželi da skine moje životne skele,
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
i siva,
liči na pečeno tele.

Klasične strofe

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

Kišna ptica

Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže,
Što košavom struji kroz krvotok i pore,
Ne bi moglo ni onda da se iskaže,
Taman da svu dušu iznesem iznad gore,
Na sušenje…
I tad bi neko vrenje,
Možda vetrova ili svetlosti,
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi, ogoljene, na zemlji zaškripale moje kosti.

O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa, visoko, napraviti čoveka od sanja,
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka,
Ukleta i sama.

Kafansko umiranje

Dr Konjeviću

Ceo dan mi oko osta na jednoj ženskoj nozi
i na jednom cvetu u vazi
što je kroz san bledoga života
umirao sa mnom u kafanskom uglu

Samo je san u domu detinjstva
i smeh neba na oknu sobe
Ja sam davno zaboravio život
pšenice zelene i seljanke bele

Ovde smešno u srce mi ulaze
mirisi pregorele kafe

Prsti mi se kroz cipele smeju -
to su tek beli zubi bogatih dama
Ja znam da pijano veče
u bolnicu me odnosi

Gle! Jedna gospa vodi tankog kera
ona je bleda a on kosturan
čudna je na tigrovoj koži u plavom salonu
ekscentrična ljubav

Hej! Dečko… donesi tri deci vina
Ovde je pio Dis i nesrećni Đura

A posle sanjam večni put
iz kafane šinama putujem
bivam kelner na lađi
i pesnik lakej
u zelenom budoaru kontese Noaj

I tiho u kafanskom uglu
umirem sa šumskim cvećem
iz rodnog kraja.

Lepota

Malo je stvari
kojima nije potreban komentar i asistent,
koje može samo da svari
čelični lonac u gradu.
Vidim,
za mnom povorke prave paradu
i u glas gomila viče: -
“Dekadent!”

Molim!
Vi kažite: “Lepa su groblja, staro mesto
i svih nokturna na svetu zvezdana svita”;
A ja velim:
Pre no što se hleb ispeče, raste testo
i preliva rubove korita.

Zar nije lep seoski drvljanik,
u kom miš svoj deo grize?
Ako je za nirvanu merodavan Budin lik,
a za neizvesnost oči Mona Lize,
Danteovim paklom peva i gradski kanal!-
Zašto onda čovek mesto paučine
vatru ne bi izabrao za ideal?

Lepota kao himera,
to je ženka koja pauka ždere.
Ako je bolnog Hristosa izmislio Ribera,
a Fragonar lutke smeha, _
zašto ne bi lepa bila testera
što peva ispod prokislih streha?